Između legendarne replike iz filma „Balkanski špijun“ – „Slušajte, druže! Možda ste dobili pogrešan broj, al ste dobili onog kog ste tražili“ – i izjave Henrija Kisindžera – „To što sam paranoičan, ne znači da me stvarno ne prate“ – nalazi se sfera mišljenja gde se svaki građanin Srbije ponekad zapita da li je i koliko pravno siguran.
Važan aspekt te sigurnosti jeste zaštićenost privatnih informacija. U vremenu brzih informacija i visoke tehnologije, krckanje u telefonskoj slušalici, koje bi trebalo da predstavlja znak da se razgovor negde sluša i snima, postao je retro, isto kao i film i političar s početka teksta. Umesto prisluškivanja, do važnih saznanja može se doći na mnogo lakši način – recimo pritiskom na dugme određenog kompjutera.
Poverenik za informacije Rodoljub Šabić, kako kaže, prvi put u istoriji Srbije sprovodi kontrolu nad neovlašćenim pristupom podacima o telefonskim razgovorima – listinzima. Iako očekuje da će rezultate kontrole objaviti sledećeg meseca, poverenik nagoveštava da je broj neovlašćenog pristupa zabrinjavajući. Sudeći prema tim nagoveštajima, službe bezbednosti rade još koliko-toliko po zakonu, iako za svaku od njih još uvek ne važi obaveza pristupa uz sudski nalog, ipak postoje ovlašćene osobe poput direktora ili tužioca, do koga može da se prati „trag pristupa“. Postoji međutim i „siva zona“ u kojoj tog traga nema, i gde su listinzi telefonskih razgovora na osnovu kojih može da se dođe do važnih informacija bili dostupni ko zna kome i ko zna s kojim motivima.
Građanima je stoga ostavljeno da sumnjaju da su njihove privatne informacije dostupne možda nekim kompanijama, agencijama, grupama, moćnim pojedincima, može se dopisati po želji… Od sumnje do paranoje mali je korak, mada ima onih koji će reći da je umerena paranoja zdravo psihičko osećanje, jer podstiče mehanizme samoodržanja. Ali da bi se samoodržao demokratski poredak, važno je poverenje u institucije i poštovanje zakona. Zato je važna podrška onome što javno kažu da rade Šabić i zaštitnik građana Saša Janković. Pri tome ne treba izgubiti iz vida da građanske slobode nikada nisu jednom zauvek date, kao i da mnogo uređenija i razvijenija društva i dalje imaju sličnih problema, recimo Patriotski zakon u Americi, i afera prisluškivanja u talboidima Ruperta Mardoka u Velikoj Britaniji. Od borbe da poštovanje zakona, pravna sigurnost i građanska sloboda budu u pozitivnoj ravnoteži s potrebom da policija i tajne službe rade svoj posao, nikad ne treba odustati, jer se sloboda i demokratija uvek moraju na različite pozitivne načine osvajati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
