Otimači Tesle

Pa se tako razlog za preseljenje urne nalazi u tome što je Teslin otac bio sveštenik (odgovor na ovu „tezu“ najbolje se vidi u poslednjoj emisiji „24 minuta“), a viđenje umetničkog performansa sa jednog ovdašnjeg festivala kao satanističkog obreda oko urne još dugo će biti predmet viceva. Pokušaji SPC da urna pripadne njima, iz rečenog slučaja, u kome sebe vide kao izbavitelje Teslinih zemnih ostataka iz ruku satanista, postaju sve očajniji. U tome im zdušno „pomažu“ i pojedini predstavnici gradskih vlasti, što potvrđuje tezu „da crkva traži ono što joj je obećano prilikom formiranja gradske vlasti, a što nije ispunjeno“. U prilog ovoj tezi ide i to da je pomenuta tema na tapetu zapravo već godinu i više dana, a sada je samo podgrejana. Stvar je zapravo u otimanju oko baštinjenja lika i dela Nikole Tesle koja poodavno traje – treba se samo prisetiti potezanja pitanja šta je on bio po nacionalnosti. A dokle čitava stvar ide, svedoči i to da se na sednici gradske skupštine čuo i predlog za još jedan spomenik Tesli. Na primedbu da njegov spomenik u gradu postoji, stigao je odgovor u stilu „od viška glava na boli“.

Najzad, rešilo je da reaguje i Ministarstvo kulture i reklo da je Teslinoj urni mesto ipak u muzeju. Obrazloženo je to argumentima koji su u civilizovanom svetu suvišni – postoje pravni naslednici, oni su odlučivali o kremiranju, premeštanju Teslinih zemnih ostatka u muzej sa njegovim imenom. I lepo bi bilo da tu čitavoj ovoj priči bude kraj, uz napomenu da je nepristojno propitivanje nečije nacionalnosti, verskih i seksualnih opredeljenja, pogotovo kad taj neko ne može više da vam odgovori. A čak i ako nastavak sledi, Tesla je na sreću izvan i iznad toga – „sedi i vesla“ na nekom boljem mestu, kako su nekad deklamovala pesmicu deca dok su prolazila kraj njegovog lepog spomenika na pravom mestu – ispred Elektrotehničkog fakulteta.