Izgledalo je najpre da se sve umrtvilo od silne miline, da se jedva diše. Onda je krenuo prolećni povetarac, povremeno olujne jačine, pa se čini da je dominantan oblik ipak aprilska košava.
A zna se, da vetra nema, pauci bi nebo premrežili. Ili bi ono ostalo vezano žicom. Međutim, mladi kojih se najpre sve ove alegorije tiču, učinili su da vazduh počne da struji. Studenti su, je li, i onomad, zapalili žito.
Šta smo im mi nešto i mnogo stariji ostavili u amanet, osim da još jedno proleće protestuju i žive u Srbiji? Čini se, ne baš previše. Nismo im pokazali kako funkcionišu institucije, bez obzira na partijske smene i kadriranja, kao i da postoje konstante poput kulture otporne na sve političke diskontinuitete.
Šta to praktično znači? Pa da se neće sa promenom svake vlasti i partije koja je vodi neminovno posmenjivati svi čelni ljudi institucija, kao ni upravnih, nadzornih i drugih obora jer o stručnosti i kontinuitetu treba da bude reč, a tih stvari ovde, kako se posebno pokazalo u poslednja vremena, nemamo u ovoj zemlji napretek. Takođe, i odabir onoga što se finansira i na taj način podržava govori o (kulturnoj) politici date zemlje.
Šta, u stvari, hoćemo da kažemo? Da bi mladi i dalje živeli u Srbiji u proleće, a da to ne bude tužna parola i žal za nečim drugim izvan ove zemlje svih naših protesta od devedesetih naovamo, Ministarstvo kulture treba da finansira i Pozorišno proleće u opozicionom Šapcu, kao i veliki broj sličnih festivala u ostatku Srbije, jer retke su to i dragocene prilike kada se i provincija, imala stalno pozorište ili ne, oseća kao centar. I novi direktor Studentskog kulturnog centra u Novom Sadu treba da nastavi projekte skoro privedene kraju, a koje je započeo njegov prethodnik, čak i kada se čini da će biti izrazito kritični prema vlasti, i da se i on ne skriva iza paravana finansija. I novi direktor na čelu Zrenjaninskog pozorišta treba da uradi to isto sa nekoliko projekata započetih pre njegovog zemana, i Leskovačko pozorište treba da izvede predstavu „Crvena“ i kada ona o toj naciji govori najstrašnije stvari jer sa tom slobodom, sa scene, počinje i ona na prostorima van nje, a kada se i na sceni (ne samo pozorišnoj, već svakoj drugoj umetničkoj i kulturnoj) ona ugasi, mrak koji će potom zavladati biće potpun.
To je dobro razumela glumica Hana Selimović, koja je tu scenu iskoristila da podrži studente i proteste i izvan pozorišnog čina. I, istini za volju, došapnuo je neko Leskovačkom pozorištu da „Crvena“ treba da se i odigra, i biće predstave u novosadskom SKC. Samo da to postane konstanta i kontinuitet. Za to se vredi boriti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
