Po zakonu

Može porez da plati u sedištu svoje kiparske firme koja je vlasnik Delta maksija. Ili u mestu gde je transakcija obavljena, recimo u sedištu firme koja je krajnji kupac. Ali zato što je Miroslav Mišković dobar, a srbijanski političari strašno zabrinuti za evropsku finansijsku sudbinu Srbije, Miroslav Mišković koji je javno prozvan, javno je odgovorio da će taj porez platiti tamo gde je za naše i svoje finansije zabrinutim političarima najdraže da ga plati, a ne tamo gde je njemu najjevtinije.

Kad se sa zakonom meša toliko dobre volje i još više brige, i zakon i volja moraju da ispadnu preko svake mere komplikovani. Ako pre toga ne ispadnu smešni. Čak i preko uobičajene poreske mere. Dakle, srbijanski poreznici još čekaju da Miroslav Mišković nađe pravni način da, pored zakona koji oni moraju da slede, plati ono i onoliko koliko je od njega očekivano ili traženo. Da poresku prijavu podnese, a da oni ne moraju da ga odbiju. Po zakonu. Obećano nam je da ćemo o tom komplikovanom načinu i plaćanju svi zajedno saznati kad do njega dođe i ako uopšte do toga dođe. Biće tu izgleda mnogo detalja, kojima se inače zabavljaju samo stručnjaci. I poreznici. Ali pošto ne verujemo ni Miškoviću, ni političarima, ni poreznicima, u ovom slučaju ćemo se baviti svi. Koliko znamo i umemo.

Miroslav Mišković je, naravno, državi Srbiji dužan koješta. Ali dužni su bogami i mnogi drugi. Da li je Mišković prvi biznismen koji je firmu koja posluje u Srbiji prodao u inostranstvu? Ili će Miško nacionale na neki način da podeli sudbinu svog prijatelja Bogoljuba Karića i bude jedini koji je platio ovaj porez kao što je Karić bio praktično jedini koji je stvarno platio porez na ekstra profit. Ili bi slučaj ovoga poreza trebalo da bude rešen zakonom, za sve. Ne treba cepidlačiti: porez koji plaća samo poneko i samo po pozivu, ne zove se porez. Čak ni u Srbiji na putu za Brisel.