Pomilovanje Radoičića

„Saznali smo da Milan Radoičić nije ubio Olivera Ivanovića i to srpska policija od danas može sa punom odgovornošću da tvrdi“, glasio je Vučićev Urbi et Orbi. I ne samo to, predsednik je kazao da su kosovski policajci njega hteli da ubiju.

„On nije ni akademik, ni slikar, ni književnik, ali je, za razliku od mnogih velikosrba, uz sve stvari kojima ne mora da se ponosi i zbog njih nije uvek svako od nas srećan, uvek bio prvi na braniku severne Mitrovice“, kazao je predsednik o čoveku za kojeg je donedavno tvrdio da ga ne poznaje.

Time je predsednik pomilovao Radoičića, što i spada u ingerenciju većine predsednika. Jedina razlika je što se u Srbiji pomilovanja izdaju pre nego što ijedna od zvaničnih institucija pokrene istragu.

Da je ovo pravna država, tužilac za organizovani kriminal bi organizovao konferenciju ili makar pustio saopštenje u kojem bi upozorio predsednika da je istraga ubistva Ivanovića u toku i da svojim istupima vrši nedozvoljen uticaj na tužilaštvo. A ako bi tužilac i propustio da to učini, svakako bi se oglasilo Državno veće tužilaca. Međutim, u Srbiji se to sasvim sigurno neće dogoditi. U zarobljenoj državi sve institucije pate od stokholmskog sindroma.

Da se radi o domaćoj istrazi, priča bi ovde zamrla. Međutim, Radoičića potražuju kosovski istražni organi, kojima rukovode neki drugi vučići. Time se obistinilo ono što je bilo neminovno – istraga ubistva Olivera Ivanovića smeštena je kontekst kosovskog pitanja. Više se ne istražuje (ako se ikada istraživalo) ubistvo čoveka, već se traže dokazi za napad na drugu stranu. Vučićeva izjava može isto tako da se čita – „ne dam Radoičića“. I neće ga dati, sve i da kosovska strana izađe sa uverljivim dokazima o njegovoj umešanosti.

Politika je kontaminirala istragu, a to je rasplet koji najviše odgovara organizatorima i izvršiocima ubistva Olivera Ivanovića.