Poplava neodgovornosti

Kod elementarnih nepogoda najlakše je slegnuti ramenima i odbaciti celu stvar kao kapricioznost sile pred kojom je svaki čovek nemoćan. Ipak, podjednako ljudski je postaviti pitanje da li je moralo baš ovako. Da li smo mogli nešto da uradimo kako bi, ako su već povremene poplave neizbežne, bar umanjili njihove razarajuće posledice? Da li je moguće osigurati vodotokove kako građani ne bi strahovali od svake jače kiše? I konačno, da li će iko snositi odgovornost za to što ljudi na svakih par godina beže iz svojih poplavljenih domova?

Pitanje odgovornosti spomenuo je i premijer Vučić dok je obilazio poplavljena područja. „Najradije bih sad i direktore… Ne znam šta bih uradio sa njima… Pitam ih preksinoć da li je sve u redu, kažu sve je u redu“, rekao je Vučić.

U toj njegovoj izjavi sadržan je i odgovor na sva navedena pitanja. Voluntarizam koji, neomeđen institucijama, uređuje sve društvene odnose, dovodi do negativne selekcije i nepostojanja odgovornosti za (ne)učinjeno. Na čela javnih preduzeća i opština postavljaju se politički podobni kadrovi koji nisu u stanju da odgovore na profesionalne izazove, što ruku na srce oni koji su ih tu postavili to ni ne očekuju. Ako na neko mesto slučajno zaluta kompetentna osoba, ista vrlo brzo shvata da bavljenje svojim poslom na profesionalan i odgovoran način nije u opisu radnog mesta, a često je i kažnjivo.

I ove poplave će vrlo brzo biti zaboravljene. Nekoliko dramatičnih konferencija za medije, par fotografija u mokrim kabanicama i gumenim čizmama, verovatno i ritualno smenjivanje direktora ili dva. Poplavni talasi dođu i prođu. Ali, u talasu samovolje, nekompetentnosti i neodgovornosti građani Srbije se dave već četvrt veka. Protiv ovog prvog nema leka. Protiv ovog drugog, možda i ima, mada to već zavisi isključivo od samih građana. Samo oni mogu da odluče da li će da isplivaju iz te močvare. U suprotnom, dobro je da živite na „višoj koti“.