Potemkinova fontana

Dve slike juče su simbolički povezale ova dva, geografski ionako bliska mesta: na jednoj jeftin jogurt i dve kriške još jeftinijeg hleba – doručak nekog deteta u Tiršovoj, a na drugoj kolaž fotografija sa generalne probe novog vodoskoka – u noćnom polumraku Slavije blješti pink i plavo, pršti i (mada se to ne vidi na slikama) peva šlagere o Beogradu iz vremena SFRJ.

Kontrast bi teško mogao biti veći i dobra je potka za raspravu o vrednostima kojima se vodi današnja vlast u prestonici, a zapravo u Republici. Koja je logika naterala Gorana Vesića da potroši 1,8 miliona evra tuđih para, njemu poverenih na upravljanje, na fontanu? Grandioznu fontanu koja svira, svetli i šprica mlazeve 16 metara uvis. Da li je u razumnoj glavi ova fontana ikako mogla steći prednost nad drugim gradskim potrepštinama – kanalizacijom u Krnjači, Jajincima, Altini, udarnim rupama po celom gradu, parčetom salame uz onaj hleb u Tiršovoj ili kopanjem prolaza za pešake na samoj Slaviji, da više ne prave saobraćajne čepove i ne testiraju magične moći saobraćajaca da regulišu protok vozila u špicu?

Vesićevo objašnjenje je banalno do linije podsmeha i nije iskreno: fontana će, kaže gradski menadžer, privući turiste, koji će onda potrošiti mnogo više od pomenutih 1,8 miliona evra. Kao da stranci u životu nisu videli fontanu.

Zapravo, estetika „Las Vegas sreće Zvezde Granda“ otelotvorena u noćnoj verziji blješteće roze fontane, lepo se uklapa u političku doktrinu vlasti: Nek se vidi i nek sija. To je produžetak misli koja je dovela do petomesečne novogodišnje rasvete, do Dubai kule na vodi i obnove fasada u strogom centru grada (što je inače jedina razumna od svih ovih ideja).

Potemkinova fontana politički je isplativa i u istom cilju izgrađena kao i njen originalni uzor. Tada je ljubimac Katarine II podigao kulise naprednih sela da bi carica na svom putovanju kroz ruske nedođije stekla lažni utisak ekonomskog napretka svoje zemlje i sreće svojih podanika. I sada je cilj ljubimaca bio da zadovolje caricu i nema sumnje da su u tome uspeli.

Sama fontana, čiji je danas prvi redovni „radni dan“, po danu je lepa. Grci, od koje smo je uvezli, dobro su je napravili. Muzika se čuje dovoljno glasno da će okolni stanari uzalud zvati komunalnu policiju. Oko fontane su travnjak i asfaltirani trotoar kojim niko neće prolaziti.

U budućem parku na Slaviji uskoro će osvanuti i dugme da deca pritiskom podižu i spuštaju mlazeve na fontani, što će im, tu nema sumnje, doneti neizmernu radost. I treba da se raduju, naročito kada gladni izađu iz Tiršove posle doručka. U zemlji poremećenih vrednosti, na Tašmajdanu imate zabavni park za kučiće, a u Krajiškoj na periferiji Zemuna već 10 godina dve polomljene klackalice. Imate autobuse na baterije, a nemate ispravne autobuse na dizel.

Samo nek se vidi i nek sija.