Požeški čuvari vatre

Jer, previše je malo pobune, a previše poslušništva. Kao da su se svi zaodenuli ravnodušnošću u kojoj gledaju svoja posla. Ako se neka grupa građana i pobuni, kao u slučaju smenjenog direktora osnovne zemunske škole „Svetozar Miletić“, ishod nikad nije na njenoj, nego na strani vlasti.

I posle toga se građanski aktivizam, kao i pobuna čine još besmislenijim, iako to uopšte nije tako. Jer, neki događaj mora biti prvi, mora pokrenuti reakciju i izazvati promene u jednom društvu toliko opterećenom nejednakošću i golom ekonomskom borbom za opstanak, kao što je Srbija.

Možda nije slučajno zato što su najuporniji protestanti ove godine upravo građani Požege, koji su se organizovali u građansku Inicijativu, u mestu Srednja Dobrinja, požeškom selu u kome je rođen Miloš Obrenović, je li, vođa Drugog srpskog ustanka, a koji je uspeo da se izbori za nezavisnost od jedne takođe loše i korumpirane vlasti, makar mu je bilo lakše zato što je bila tuđinska.

U Požegi se, već duže od tri meseca, ljudi okupljanju „čuvajući vatru pobune“. Spontani protesti onih koji se svakodnevno okupljaju na Trgu slobode počeli su 2. februara, kada je lokalna vlast, koju predvodi SNS, odlučila da za 12 miliona dinara iz opštinskog budžeta kupi parcelu i nelegalni i nezavršeni objekat, čiji je suvlasnik muž Zorice Mitrović (SNS), predsednice SO Požega. Oni zahtevaju ostavke čelnika lokalne vlasti, koji su učestvovali u donošenju odluke o kupoprodaji nelegalnog objekta, a od državnih organa da postupe po krivičnim prijavama. I konačno, očekuju i da lokalna skupština, bez obzira na to što su vlasnici objekta, na pritisak javnosti i zbog protesta, odustali od prodaje, donese odluku o odustajanju od sporne kupovine.

Ako se prati logika širenja neposlušnosti, protesti su se ove godine „izmestili“ iz Beograda. To je 2016. bili „Žuta patka“, odnosno Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd zbog rušenja u Savamali, a 2017. Protest protiv diktature više građanskih i omladinskih grupa.

Ova 2018. obeležena je građanskom pobunom u Nišu i Požegi. I možda je to, uprkos svojoj zasad mirnoj i učmaloj političkoj sceni, glavni znak da su političke promene moguće.

Jer, podsetimo, Vučićeva vlast koja se po dubini autoritarnosti može uporediti sa Miloševićevom, a Milošević je ozbiljno prvi put bio uzdrman kada su „ustali“ gradovi u unutrašnjosti, uz sve poštovanje za stalna i velika opoziciona okupljanja u prestonici. Tek, kada je opozicija uzela opštine i gradove u Srbiji, Miloševićeva vlast je bila ozbiljno zaljuljana. A ako se neko smejao i prebrojavao Čedine „čuvare vatre“, odnosno opozicione demonstrante na Trgu republike u leto i jesen 1999. već krajem 2000. mu uopšte nije bilo do prebrojavanja i smeha.