Pozovi Vučića za 100 evra

Kako nam je saopštio predsednik, novac će dobiti samo oni koji budu hteli. A da bi pokazali da hoće, ljudi će morati da zovu izvesni broj telefona (koji uzgred neće biti besplatan) i da tamo nekome kažu da hoće da uzmu pare.

Sve je to, kako nam je objasnio predsednik, zbog toga što su se neimenovani „mnogi tajkuni“ žalili da im je ponižavajuće da uzmu tih 100 evra.

Međutim, taj novac, kako se ispostavilo, neće da uzme ni predsednik Vučić, iz čega bismo zasigurno mogli zaključiti samo to da je i predsednik tajkun kom je ponižavajuće da traži pomoć od 100 evra, da nas on sam nije odmah obavestio da je on „običan čovek“, čime radna hipoteza da je on tajkun, normalno, pada u vodu.

Tako je predsednik odlučio da zbog toga što ima nekih koji neće da od države uzmu pomoć, a u koje i sam spada, svi ostali moraju da prolaze kroz poniženje da mole za svoj novac koji im po zakonu pripada.

Pošto predsednik nikog ne moli, pa ni telefonski automat, on sigurno neće besomučno okretati nekakav broj u nadi da će dobiti vezu, pogoditi sve tipke koje valja pravilno pritisnuti i zatim se nadati da nije negde pogrešio pre nego što mu na račun legne novac koji nije dovoljan ni za četiri markice za prevoz, ali tolikim masama siromašnih i ugroženih znači razliku između sitosti i gladi.

E pa, nema hleba bez muke, tako da telefon u šake da se poniženjem zasluži udeljeni dinar.

Teško da bi ovako besramna zamisao ikome dobronamernom mogla pasti na pamet, pa je pitanje kako je pala ovoj vlasti?

Čak i da ponizimo sopstvenu inteligenciju pretvaranjem da verujemo u to da je motiv za ovu travestiju to što ljudi koji imaju visoka primanja smatraju da oni ne treba da budu ti koji će dobiti novac iz budžeta, kad ima toliko onih kojima bi mnogo više značilo da dobiju i deo od njihovih 100 evra, jasno je da rešenje koje bi imalo zrno razuma u sebi nije da tri miliona ljudi kojima je potrebna pomoć okreću nekakav broj i mole za svoj novac, već da taj broj okreće upravo taj, daleko manji skup ljudi, koji u Srbiji zarađuje dovoljno za pristojan život, kako bi se odrekli pomoći.

Naravno, ni to ne bi bilo normalno rešenje, jer je jedino normalno, ono što ova vlast nije uradila, a to je da odredi smislenu granicu primanja ispod kojih ljudi dobijaju pomoć, a iznad koje ne.

Ovako će se desiti da novac ne dobije neko kome je zaista potreban – jer će izgrešiti u tipkanju, neće dobiti broj, propustiće rok ili će prosto biti uvređen predsednikovom ponudom da ako hoće svoj novac, mora da ga traži, dok će pare dobiti i ljudi kojima ni najmanje nije potreban, ali prosto neće hteti da ga ostave ovoj vlasti.

Ne zaboravimo da ovih 100 evra nije poklon države. To je novac građana, poreskih obveznika, koji će taj isti novac morati i da vrate, opet kroz svoje poreze. Vlast svoj novac nema, a uvek moramo voditi računa da nema ni naš.