Ako pitate srpske poslodavce iz sektora drumskog prevoza, razlika u zaradama njihovih i evropskih vozača nije tako velika kao u nekim drugim sektorima privrede, poput industrije, finansija, konsultantskih kompanija, zdravstva ili drugih javnih službi.
Većina domaćih firmi, ukoliko je reč o međunarodnom prevozu robe i putnika, vozače plaća po pređenom kilometru i ta cena vrlo je slična onoj koju primaju njihove kolege na Zapadu.
Razlika nastaje jer malo koja od naših firmi uračunava i broj dana provedenih na putu.
A kod srpskih vozača to zna da se oduži zbog nekad višednevnog čekanja na sopstvenoj granici.
Tako oni umesto tri ili četiri ture, koliko obično prevale vozači sa Zapada, prelazeći bez zastoja granice unutar EU, potroše na ulasku ili izlasku iz Srbije mnogo više vremena, jedva ostaje dovoljno za dve „jače“ rute u jednom mesecu.
Kod firmi koje se bave transportom unutar zemlje zarade nisu tako visoke, ali su po pravilu više od proseka koji se isplaćuje u srednjoškolskim zanimanjima.
Ali, nije samo zarada presudna.
Da bi uopšte mogao da uđe u kabinu šlepera, vozač u nekoj od evropskih zemalja, posle školovanja i sticanja „E“ kategorije i sa navršenih 18 godina, mora da polaže za licencu, što će ga koštati najviše 500 evra.
U Srbiji prvo mora da sačeka do svoje 21. godine.
U tom periodu većina njih ode u neka druga zanimanja.
Oni koji ostaju, za licencu moraju da izdvoje i do 3.000 evra.
Zato većina mladih posle diplomiranja odmah traži kontakte sa nekom od zapadnih firmi i najčešće odlaze vani uz pomoć licenci koje dobiju u Hrvatskoj, Sloveniji, ali i Mađarskoj, Slovačkoj, Češkoj… Tamo već ima naših ljudi koji organizuju i predavanja i polaganja.
Naši poslodavci pokušavali su neko vreme da snose troškove obuke novim vozačima, ali nije bilo garancije da će oni ostati u njihovim firmama, pa su na kraju od toga odustali. Bilo je i pokušaja udruženja iz tog sektora da organizuju nastavu i uslove za licence, ali su od Ministarstva prosvete dobili informaciju da za tu dislokaciju obuke nisu zainteresovani.
Takođe, nisu uspeli ni da sadržaj obuke ugrade u obrazovni sistem, kroz nastavu u srednjim saobraćajnim školama.
Ministarstvo unutrašnjih poslova, odnosno saobraćajna policija, nije bila spremna da dozvoli uključivanje u saobraćaj mlađima od 21 godine, čak ni kada su tri ili četiri godine proveli obučavajući se baš za tu profesiju.
Tako se plejada vozača regrutovanih posle služenja vojnog roka u auto jedinicama bivše zemlje uveliko smanjuje i odlazi u mirovinu, novi pridolaze usporeno i Srbija je više nego ostale zemlje počela da oseća nedostatak ljudi u sektoru prevoza.
Problem postaje sve zaoštreniji zbog rasta proizvodnje, jer sirovine i novu robu nema ko da preveze.
Poslodavci o tome pričaju duže od deset godina, upozoravali su i tražili od države da reaguje.
Odgovora uglavnom nije bilo. Tračak nade domaće firme vide u predstojećim izborima. Već su počela da pljušte obećanja kako će ministarstva (konačno) razmotriti problem, pronaći rešenje. Naravno, posle izbora. Pa nek sad vide kako će glasati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
