Prekomponovanje

Po toj drugoj školi mišljenja, ako u „prekomponovanju“ na lokalu ima nečeg spornog, to nije u pravljenju „na silu Boga“ istog partijskog aranžmana kao na državnom nivou, već u podeljenosti biračkog tela. Preciznije u tome što niko na izborima nije dobio dovoljnu većinu da sam formira stabilnu vlast.

U celoj toj priči ostale su zaboravljene razlike u državnom i lokalnom modelu vlasti, kao i tumačenja koja su objašnjavala kako lokalne zajednice imaju svoje specifične probleme, koje možda traže posebne ljude i dogovore da ih reše. Različitost je, izgleda, postala nepoželjan teret i za najmanju opštinu u Srbiji. Čini se da i vlast i većina građana smatra da će im biti najbolje ukoliko su njihovi predstavnici u lokalnoj zajednici „simetrični“ sa republičkim modelom. I još bolje, ukoliko se dobro „kotiraju“ u stranačkoj centrali u Beogradu, i ukoliko ih centrala procenjuje kao važne. Ukoliko imaju neko drugačije mišljenje, centrala ih može jednostavno raspustiti, i izabrati novi lokalni odbor. Ovakav sistem pogoduje svakako opstanku partija kao takvih, koje bez lokalne infrastrukture naslonjene i na lokalne budžete, nemaju organizacionu bazu. Pitanje je, pak, koliko je to saobrazno demokratiji, jer u 21. veku, demokratija jeste vlast većine isto koliko i poštovanje prava manjine. I to ne samo zbog toga da bi se demokratija negovala kao takva, nego zato što je to politički sistem koji treba da omogući najbolji mogući razvoj jednog društva. Ako znamo koliko je severni deo Srbije razvijeniji od ostatka zemlje, ako imamo u vidu da je programska najava vladajućih naprednjaka smanjenje broja poslanika u parlamentu saobrazno broju opština – sa 250 na oko 120, da li će nas to prekomponovanje „prekomponovati“ tako da građani budu još bespomoćniji – da bez dozvole iz Beograda ne mogu da zastakle prozore na mesnoj školi ili naprave ogradu pored doma zdravlja.