Prikrivanje i pokrivanje

Taj ogromni potencijal koji briga za decu i njihovo zdravlje ima u svesti ljudi, političari su prepoznali i 2004. prilikom zaraze salmonelom u zemunskim vrtićima, kada je većina njih brže-bolje jurnula na slikanje, pored kreveta sa izmučenim mališanima. Ovaj slučaj završen je smenom tadašnje direktorke vrtića i suspendovanjem kuvarice, kao i zaklinjanjima da će sanitarne kontrole biti rigoroznije. Mada je bilo pokušaja da se stvari razjasne temeljnije i da se „pročešlja“ način biranja dobavljača hrane za predškolske ustanove i eventualno „ugrađivanje“, do javnosti su dospeli samo nalazi da je sve rađeno po zakonu.

Ono što će, međutim, reći mnogi od onih kojima su deca „posao“ – odnosno učitelji, vaspitači, pedagozi – jeste da osećaju i svakodnevno doživljavaju veliku suprotnost između brige koja se ispoljava u javnosti i stvarnosti. Razlika u izjavama i ponašanju predstavnika svih nivoa vlasti – i u samim ustanovama, i u lokalnoj zajednici, pa i na nivou države – i onoga što stvarno čine ili ne čine, ponekad je dramatična, i što je porazno, u mnogim slučajevima motivisana isključivo novcem.

Jednostavno rečeno, mnogo se više govori nego što se radi, ili još gore, jedno se kaže, a sasvim drugo čini, a neko unosno zarađuje. Pod pritiskom kriza, koje usled toga nastaju, donose se često neprimerene i neracionalne mere, kako bi se situacija „ispinovala“ i skrenula ka najmanjoj „šteti“, po one koji su najodgovorniji, po liniji koja se prenebregava kao suvišni luksuz – moralnoj.

A kada i bude moralne odgovornosti, kao letos u slučaju prethodnog ministra prosvete i provaljivanja maturskih testova, izbegava se da se to jasno kaže, valjda da se ne prekine dosadašnja praksa izbegavanja i prikrivanja. A mora da se prekine, ako iskreno brinemo za zdravlje i budućnost naše dece.