Profit pripada vlasniku

Strani investitori su u isto vreme u Srbiju uneli 1,8 milijardi, što je vest koja kod istih tih mnogih izaziva vrlo pozitivna osećanja i opšte odobravanje.

Može se reći da su građani koji ovako reaguju, i u jednom i u drugom slučaju, na pogrešnom tragu. U prvom slučaju, ljudi zaboravljaju da je novac koji neka firma zaradi – njen, pa shodno s tim, ta firma ima svako pravo da sa svojim novcem radi šta želi – uključujući i da ga iznese iz zemlje i potroši na šta bilo.

U drugom slučaju, ljudi zaboravljaju da investicije nisu poklon. To jest da kada neko uloži novac u Srbiju, taj nije dao novac Srbiji, pa tako taj novac i ne pripada nikom od nas, već i dalje pripada njemu – investitoru.

U skladu s tim, niko ne treba ni da se mnogo žalosti kad investitori iznesu svoj profit, niti da se preterano raduje kada neki novac ulože kod nas. U oba slučaja radi se o prostom biznisu, koji ima samo jedan cilj – da investitoru (a ne državi, narodu itd.) donese pare. I to je legitimno. To je kapitalizam. A u kapitalizmu to je i – moralno.

Sve ovo ne znači da Srbija nema koristi od investicija niti da je nebitno da li ulagači svoj novac iznose ili ostavljaju u zemlji. I te kako je bitno.

Svako ulaganje otvara nova radna mesta, pokreće određene delove industrije, stvara i unapređuje lance nabavke i deo cene gotovog proizvoda ili usluge ostavlja u našoj zemlji kao zaradu drugih srpskih firmi i svojih radnika, čak i kada sam strani investitor svoj profit iznese iz Srbije.

Kada Fijat pravi „500L“ u Kragujevcu, on ne samo da plaća radnike (subvencije na stranu) i određene poreze, on plaća i struju, gas i vodu koji se proizvode u Srbiji, on nabavlja recimo i kablove od dobavljača iz Srbije, koji se prave od bakra koji se kopa u Srbiji i plaća transport gotovih automobila srpskom železnicom do granice sa Crnom Gorom. U konkretnom slučaju on dovodi i svoje komponentaše, koji inače ne bi došli u Srbiju, a koji i sami plaćaju radnike, grade zgrade, plaćaju poreze i nabavljaju sirovine ovde.

Međutim, Fijat, kao i svi ostali strani ulagači, u nekom trenutku zaradu vrati matičnoj firmi i svojim akcionarima. Što nas dovodi do drugog pitanja, a to je da li je bolje imati domaće ili strane investicije. Pa, bolje je imati domaće, ali je dobro imati i strane. Sa stanovišta konačnog odredišta profita, domaća ulaganja odnose prevagu, jer su njihovi vlasnici locirani u Srbiji i na samom kraju – najveći deo svog novca i troše u Srbiji, često i reinvestiraju u Srbiji i, ma kako se mnogi ovome ideološki odupirali, skloniji su da podržavaju lokalnu privredu od bilo kog inoulagača. Kao što recimo grčke banke gase svoje ogranke po inostranstvu da bi odbranile matične kuće ili kao što će Ju-es stil radije pozatvarati sve pogone u svetu pre nego ijedan u SAD.

Strana ulaganja, dakle, nisu sveti gral. Ali, mi nemamo Fijat, Koka-Kolu, Simens. I njihova ulaganja su nam potrebna, pa makar i poslednji dinar profita izneli iz Srbije.