Put u samoizolaciju

„Naša deca neće ići u školu sve dok država ne reši problem smeštaja imigranata za koje nema mesta u Centru za azil u Bogovađi, pa tumaraju po selu, spavaju po šumama, vikendicama u koje provaljuju, čak i na groblju. Zabrinuti smo za bezbednost dece i zato bojkotujemo nastavu“, kaže jedan od roditelja i dodaje da ne žele da se nešto nemilo dogodi, pa da tek onda nadležni reaguju.

U Centru za azilante u Bogovađi ima 170 kreveta, a smešteno je 180 osoba. Ipak, čak 350 azilanata je prijavljeno za dobijanje lanč paketa. A to im je jedini obrok. Problem azilanata u Bogovađi nije nov. Traje već skoro dve i po godine. Za to vreme je kroz azil prošlo oko 1.000 ljudi iz Avganistana, Sirije, Libije… Svi oni su otišli dalje, ka Zapadu, odnosno ka zemljama Evropske unije. Srbija je samo tranzitna zemlja i takozvana usputna stanica na putu do boljeg života. Najveći problem predstavljaju smeštajni kapaciteti koje država, koja je preuzela obavezu da bi zaokružila pristupne pregovore sa Evropskom unijom, nije obezbedila u Centru za azil. Zato se i desilo da se čitave porodice na debelom minusu mrznu spavajući u šumi do centra za azil. Na sramotu države Srbije.

Dakle, problem je dvostruk. Država nije obezbedila uslove na koje se obavezala, a zatim ni posle ko zna koliko dana učeničkog bojkota nastave, ne reaguje. Kao da se sve to ne događa u Srbiji i da je se ni najmanje ne tiče. Posebna priča su roditelji koji će svojoj deci od malih nogu ugraditi otpor prema strancima, ljudima drugačije boje kože, vere, nacije, svemu što je drugačije i njima nepoznato. Što bi u budućnosti moglo da dovede do samoizolacije i stvaranja novog kruga mržnje prema svemu što dolazi sa strane. A društvo koje je zatvoreno u samo sebe osuđeno je na propast. Osim ako država ne učini nešto. Čak i sa zakašnjenjem.