Rampa

…kada je nekoliko stotina građana zahtevalo od „Železnica Srbije“ da se konačno postavi rampa na tamošnjem pružnom prelazu, na kojem je prošlog petka ujutru poginulo pet ljudi, dok je tridesetak povređeno, jer je voz „prepolovio“ autobus. Meštani ovog i nekoliko okolnih sela pored Niša, kažu, to uzaludno zahtevaju „nekoliko decenija unazad“.

Odmah nakon nesreće usledilo je – prilično očekivano, „pranje“ države od odgovornosti, uz, dakako, formalno izražavanje saučešća porodicama poginulih i proglašavanje Dana žalosti u Nišu. „Železnice Srbije“ su saopštile da nisu krive za nesreću, a da je pružni prelaz u Donjem Međurovu uredno obeležen znacima vertikalne signalizacije. Prema njenim podacima, na teritoriji grada Niša postoji 19 pružnih prelaza, a na čak 16 su postavljene rampe, iako one nisu obavezno sredstvo obezbeđenja.

Uprkos tome što je sve urađeno „u skladu sa propisima“, „Železnice“ će, kažu, nastojati da u roku od samo 15 dana postave rampu, a do modernizacije ovog dela pruge, inače predviđenog za narednu godinu, kada će taj prelaz „biti automatizovan, svi vozovi koji tuda saobraćaju zaustavljaće se pre pružnog prelaza, a železnički radnici će danonoćno dežurati. „Niko nije kriv, a mi imamo pet sahrana…“, prokomentarisali su takve vesti okupljeni na protestu.

U identičnom, „odbrambenom“ maniru reagovali su i direktor Policije Vladimir Rebić i ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović, koji su našli za shodno, iako je istraga u toku, da javno sugerišu da je krivac za nesreću vozač autobusa „Niš ekspresa“. Gotovo istovremeno osnovni javni tužilac u Nišu Saša Đokić je kazao da će će protiv vozača autobusa „biti podneta krivična prijava zbog izazivanja opšte opasnosti sa smrtnim ishodom“. Predstavnicima „Niš ekspresa“ ostaće pravosuđe – kakvo takvo, da dokazuju da je njihov 31-godišnji vozač bio zdrav, iskusan, alkotestiran i odmoran, kako sada tvrde.

Nije više nikakva tajna da je život u Srbiji izuzetno jeftin, zasigurno bar od ratnih „devedesetih“, koji pamte mnogi od nas, još preživelih. Realnost svedoči da život građana Srbije postaje važan samo kada pojedinačni ili grupni interesi to nalažu ili vlast od te „važnosti“ knjiži politički profit. I ma koliko se vlasti zaklinjale u brigu za „svoje građane“, ne postoji niko i ništa ko bi na takav, nedopustiv odnos države prema njima, konačno stavio rampu.