Rasprodaja pravde

Zašto je bezobrazan? Zato što je dužnost jednog državnog službenika, kao što je sudija, da ne dovede do zastare čestim zakazivanjem suđenja. Jedini zaključak iz toga koji može da se izvede jeste da je to urađeno namerno, korišćenjem (zloupotrebom) zakonskih procedura. Mada, u ovom slučaju se ni državni tužilac nije baš istakao.

Da zabava bude veća, ceo slučaj je od početka apsurdan. Prvo je tužilac optužio pretučene po principu – Đura će ti oprostiti što te je tukao. Zatim se posle pada Miloševića sa vlasti vodio postupak i protiv otporaša, ali i protiv Miloševićevih pajtaša zbog učestvovanja u tuči. Onda je državno tužilaštvo odbilo da vodi postupak po službenoj dužnosti, očito zbog straha od Familije, pa su žrtve morale da pokrenu privatne tužbe. Čak i tako, sud je doveo postupak do zastarevanja.

Strah koji postoji u srpskom pravosuđu od porodice Milošević polako prerasta u Pavlovljev refleks. Naravno, sve to nije bez razloga, jer, kao što se može videti iz istupa pojedinih socijalističkih ministara, nekadašnjih Miloševićevih saboraca, njihova tendencija je restauracija Miloševićevog režima. Kamen po kamen – presuda po presuda. I sve uz prećutnu saglasnost vladajuće Demokratske stranke, pod parolom da je nezavisnost pravosuđa neprikosnovena i da se oni u nju ne mešaju. Održanje na vlasti, odnosno borba za „golu vlast“, postala je osnovni princip srpske politike od pada Miloševića. Nema više ni veze ko je s kim u koaliciji, bitno je da prolazi vreme na vlasti. Oni će se već dogovoriti. Bitno je da nije bilo lustracije i da svi nastave tamo gde su stali 5. oktobra 2000.

A utvrđeno je da je Milošević sa saradnicima i telohraniteljima pretukao Momčila Veljkovića, Nebojšu Sokolovića i Radojka Lukovića. Ali koga briga? Masnice i podlivi su prošli, a cenu koalicionog dogovora sa socijalistima svi plaćamo.