Rezultati istraživanja o proruskim sentimentima koje je sproveo Beogradski centar za bezbednosnu politiku pokazali su da Srbija i dalje nije voljna da promeni svoje spoljnopolitičke partnere, čak i kada otvoreno vrše agresiju na suverenu državu.
Svega 12 odsto ispitanika je nazvalo situaciju u Ukrajini pravim imenom – da je Rusija odgovorna za rat u Ukrajini, dok većina građana Srbije bira Rusiju umesto EU, odnosno jedno iluzorno stanje, koje je ocenjeno kao česta neželjena posledica gledanja televizija Pink i Hepi, a koje odlikuje verovanje u teorije zavere i u ideju da će Rusija biti dominantna sila 21.veka. Uprkos tome što je međunarodna zajednica zauzela jedinstven stav o tome ko je kriv za rat u Ukrajini, prorežimski mediji u Srbiji već mesecima predstavljaju sasvim drugačiju sliku. Sada već tradicionalna tendencija vlasti da veliča uticaj Rusije u sprezi sa tabloidno-televizijskom kampanjom urodila je plodom i građani su nedvosmisleno prihvatili narativ o neprikosnovenoj nevinosti Rusije, iako činjenice govore drugačije.
Kao i u svakom sukobu, ipak se mora definisati glavni krivac, a ako to nije Rusija, a nije ni Ukrajina, ko jeste? Istraživanje BCBP-a pokazuje da velika većina građana za agresiju Rusije na Ukrajinu skoro refleksno upire prst u pravcu Zapada. Objašnjava se i da je to očekivana posledica ogorčenosti na dr`ave Zapada još od devedesetih. Jedan od značajnijih zaključaka istraživanja je i to da Srbija ne želi da uvodi sankcije Rusiji, upravo se pozivajući na devedesete kao iskustvo koje „ne biste poželeli ni najgorem neprijatelju, kamo li najboljem prijatelju Rusiji“.
Istovremeno postojanje posttraumatskog poremećaja kada su sankcije u pitanju ali i odsustvo istog na pomisao o narušavanju tuđeg teritorijalnog integriteta, postaje paradoksalna slika koju Srbija šalje ostatku sveta. Takoreći, preko očiju stanovnika Srbije stavljen je neproziran povez u realnom sagledavanju stvarnosti i dešavanja na svetskoj političkoj sceni.
Medijska pokrivenost Raša Tudej i portala Sputnjik, čije emitovanje je inače zabranjeno u ostatku Evrope, iako je oličenje ruskog medijskog uticaja u Srbiji, u našoj zemlji i dalje nije velika, niti od presudnog značaja. Mnogo veći uticaj ima meka moć Rusije, čiji su verni sprovodnici srpski lokalni političari i televizije sa nacionalnom frekvencijom.
Istraživanje pokazuje i da u Srbiji, koja je duže od 20 godina u procesu pristupanja EU, što je i zvanično jedan od osnovnih ciljeva spoljne politike, građani nikako ne mogu da se slože oko toga da li uopšte žele da Srbija postane članica Evropske unije. Između ostalog su kao jedan od razloga za takvo dvoumljenje naveli i činjenicu da ne znaju da li EU želi Srbiju kao članicu. Dodatni problem stvara i većinsko insistiranje zemalja članica EU da Srbija prizna Kosovo kao nezavisnu državu, što Srbija odbija.
U strahu od konstantnog odbijanja i odlaganja ulaska u evropsku porodicu, Srbija je počela da ubeđuje sebe da je ona ta koja odbija, odnosno pravi izbor – bira Rusiju umesto EU. Ono što se preskače u ovoj jednačini između Srbije i EU je da su 27 država članica ove nadnacionalne organizacije najveći donatori Srbije – darujući joj za ekonomski razvoj milijarde evra. Osim toga, i sam predsednik Vučić je više puta ponovio da bez pomoći Evropske unije – Srbija može da zatvori dućan. A to je i glavni razlog zašto Srbija nema taj luksuz da u potpunosti ignoriše postupe i preporuke ove organizacije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
