REM-a i igara

Dok je četiri člana glasalo za to da se taj sadržaj makar delimično udalji iz naših života, isto toliko njih je podiglo ruku da scene prostakluka, nasilja i isprazne „zabave“ budu prisutne na malim ekranima čak i tokom nedeljnog porodičnog ručka.

Dakle, u najvišem regulatornom telu koje bi trebalo da javni prostor, nacionalnu frekvenciju, štiti od zloupotrebe i zagađenja bilo kog oblika, ne postoji saglasnost oko štetnosti i nepoželjnosti najprizemnijih televizijskih sadržaja.

Osmoro ljudi u krnjem sastavu treba da odbrani, pre svega našu decu, ali i nas, od brutalne mentalne kontaminacije i napada na zdrav razum oličene u celodnevnom rijaliti zaglupljivanju, a da ni oni sami ne mogu da postignu međusobni dogovor o tako jasnom pitanju.

Onda se postavlja pitanje kako će to telo regulisati i druge, daleko kompleksnije probleme kojima je prenatrpan domaći javni medijski prostor.

Istini za volju, tokom rasprave na pomenutoj sednici, niko iz Saveta nije imao da kaže nijednu pozitivnu stvar o toj vrsti programa, valjda formalno.

Bilo je, doduše, glasova koji su se „uplašili“ da bi malo uvođenja reda u tu oblast pravnim aktom moglo da se protumači kao „cenzura“, iako se ne radi ni o kakvom ukidanju već samo ograničavanju vremena emitovanja, kako je to uređeno u pristojnim zemljama.

Zašto je polovina njegovog sastava glasala protiv Pravilnika i tako grčevito „odbranila“ pravo privatnih emitera da mnogim gledaocima koji to ne žele, utrpavaju preko dana banalnu svakodnevicu grupe problematičnih ljudi zatvorenih u „prisilno okruženje“, koji promovišu agresivnost, primitivizam, nasilje, kriminal, pornografiju, govor mržnje i razne netrpeljivosti prema drugačijima?

Ko to u REM-u čuva interese krupnog kapitala medija bliskih vlasti?

I kome odgovara da se javno dobro rastura na najprizemniji način, zarad zabave i mazanja očiju najsiromašnijim i najširim slojevima građana, da ne kažem glasača?

Možda smo naivno poželeli da poverujemo da par pridošlica u Savet, rešenih da se izbore sa ovom pošašću, može da izgura čak i najobičnije ograničenje.

Vlast koja se toliko potrudila da pod svojim skutima ima najtiražnije medije svakako ne bi dopustila da jedno takvo telo, poput REM, radi svoj posao, bude nezavisno i donosi „tamo nekakve pravilnike“.

Nije ta vlast morala da bude mnogo pametna da bi znala da se najlakše vlada gladnom, anesteziranom masom, čiji je fokus na jeftinoj, prizemnoj zabavi, umesto na egzistencijalnim pitanjima i eventualno, smeni te iste vlasti.

„Hleba i igara“, smislili su još stari Rimljani… Rijaliti je samo nova gladijatorska arena.