Represija nije rešenje

Na to je pre nekoliko godina upozorila i Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), u čijem izveštaju se navodi da u Srbiji na 1.000 stanovnika dolaze tri lekara, dok je, u Grčkoj na primer, taj broj duplo veći – šest. Ti podaci su u skladu sa ranijim evropskim istraživanjima, gde je broj lekara na 100.000 stanovnika u Srbiji bio 271,7, a u Grčkoj 612,6. Da ne pričamo o razvijenijim evropskim zemljama.

Alarmantan je podatak da sve veći broj lekara specijalista od Lekarske komore Srbije traži dozvolu za odlazak i rad u inostranstvo. Više od 1.000 njih godišnje pokušava da svoje znanje, iskustvo, rad i talenat, naplate onoliko koliko zaista vrede. A to je neuporedivo više nego što Srbija može da im ponudi. Svesno je toga i Ministarstvo zdravlja, jasno je i nama da ono funkcioniše sa izuzetno skromnim budžetom, ali najava da bi se odlivu „zdravstvenih mozgova“ moglo stati na put tako što bi se mladim lekarima po završetku specijalizacije zabranio rad u inostranstvu na 10 godina, ne zvuči kao logično rešenje. Niti izvodljivo, iz više razloga.

Prvo, nezakonito je i neustavno zabraniti nekome pravo na slobodu kretanja. Drugo, represijom se nikada ništa nije postiglo. Da takva odluka Ministarstva nekim čudom zaživi, rešenje bi bilo kratkotrajno, a problem bi i dalje ostao. Dakle, mora se naći sistemsko rešenje. Paradoks je da na birou za zapošljavanje ima više od 2.000 doktora, dok nam u isto vreme već godinama nedostaju specijalisti – anesteziolozi, radiolozi i patolozi, dok uskoro neće biti dovoljno ni pedijatara ni kardiohirurga. Ovakva situacija je posledica pogrešne zdravstvene politike, pre svega u vezi sa specijalizacijom. Najave o tome da će se olakšati upis na specijalističke studije, slušamo više od deceniju. Resorno ministarstvo je sada rešilo da studentima olakša upis, ali usloviti ih zabranom odlaska iz zemlje, ponavljamo, nije rešenje.

Dozvoliti zapošljavanje novih lekara, izjednačiti privatnu i državnu praksu, omogućiti mladima da otvaraju ordinacije, raspisivati konkurse a ne zapošljavati po partijskoj liniji ili nepotizmu, poboljšati standard zaposlenih u zdravstvu…, samo su neki od predloga struke. Ministarstvo zdravlja bi trebalo da donese nacionalnu strategiju kako bi se sistem, dugoročno, postavio na stabilne noge. Da lekari ne žele da odu, a da nas ovde ima ko da leči. Nije lako, ali represija nije rešenje.