Roze plate

Eto nama računice za razmišljanje – kako ćemo uz toliko „enormno“ povećanje onoga što ćemo proizvesti – zaraditi tolike plate, pa da se merimo sa braćom po siromaštvu. Koja su nas odavno prestigla po primanjima, pa je Srbija, uz Makedoniju na dnu liste, a čak je i Albanija bolja. Da podsetimo, u Crnoj Gori su prosečne plate prešle 480 evra, a u BiH, koja je značajno jeftinija po proizvodima i uslugama, 425 evra.

No obećanja su jedno, a realnost drugo. Ekonomisti tvrde da plate ne moraju nužno da prate rast BDP-a, već u najvećoj meri rast produktivnosti. Ukoliko npr. za trećinu manje ljudi u jednoj firmi proizvodi istu količinu dobara po istoj ceni, to znači da mogu da im toliko skoče i zarade. Po tom scenariju, ispada da će u Srbiji za godinu-dve biti ili toliko manje ljudi, ili će ovoliko koliko nas je, proizvoditi 30 odsto više.

Tu postoje i mnoge nelogičnosti, koje će premijer možda čuti na današnjem sastanku socijalno-ekonomskog saveta, ukoliko mu to predoče predstavnici sindikata. Na primer, kako to da plate radnika u proizvodnji i nakon desetak godina racionalizacija (čitaj: otkaza) nisu rasle, iako su se novi, privatni vlasnici, hvalili da sa manje radnika stvaraju više ili barem isto. Ne treba znati u detalje Marksov Kapital, pa da se ne setimo da se u profit prelivaju i zarade zaposlenih.

Dakle poruka premijera Aleksandra Vučića mogla bi da znači i to da njegova vlada i on lično neće dati takvim „profiterima“ da toliko zarađuju, nego će i zaposleni malo više omastiti brke. Na žalost, tako nešto ne biva u tržišnoj ekonomija. A kod nas? Sve je moguće – počev od toga da nam premijer umesto Božić Bate donosi „zaključke“ kolike će nam biti plate, umesto da ono na čemu najviše insistira, reforme i štednju, promoviše na bolji način. Na primer, da striktno odgovori dokle će gubitaši u javnom i bankarskom sektoru da prebacuju svoj teret na leđa svih građana i da se baškare sa enormnim platama?