Sajam je bio…

Šalu (u kojoj je uvek pola zbilje) na stranu, gornja slika služi da dočara onu sajamsku vrevu u kojoj se tiskaju doslovce svi – pa i pomenuta deca u Školskom danu, mahom devojčice koje u kilometarskom redu čekaju da im knjigu potpiše nekakva modna blogerka koja je od toga napravila ne samo svoj život poziv već je ispala i spisateljica. Istine radi, treba reći da je gotovo jednak „bum“ napravila žena na sasvim suprotnoj strani priče od ove – sociološkinja, političarka Latinka Perović, koja je takođe potpisivala svoju knjigu fanovima nekoliko sati.

Šta nam to, u stvari, govori? Da se na Sajmu knjiga, kao i uvek, za svakoga može naći po nešto. Ipak, on je značajan kao slika trenutne kulturne politike, pa i njen kreator. U tom smislu, nije nevažno koji izdavači dobijaju više a koji manje prostora i kojih nema uopšte, ko je u tzv. areni, dakle, u fokusu, a ko skrajnut na obode, kakvi su sajamski programi, ko u njima učestvuje, ko otvara sajam, koja zemlja je počasni gost, ko dobija sajamske nagrade. Ove godine možda se i odviše „negovao srpski jezik“ (kao da sama činjenica tolikih knjiga na tom jeziku ne govori o njegovoj odnegovanosti), tek nekolicina izdavača iz regiona koja bez prevoda upotrebljava taj isti jezik, ipak je, da ne bude zabune, smeštena u posebnu halu, a počasni gost bila je Rusija. Ovo poslednje trebalo je da služi na čast ovogodišnjim organizatorima imajući u vidi moćnu tradiciju ruske književnosti, da sami gosti nisu rešili da centralna tema njihovog predstavljanja ne bude – pravoslavlje, a ne, recimo, recentna književna scena koja i te kako ima poklonike među ovdašnjim čitaocima. Procenio je neko ipak da je ta tajna veza Srbije i Rusije crkva. Nama ostalima koji se za velike kulture ne vezujemo po principu spojenih (krvnih) sudova, ostalo je da i dalje čeznemo za prosvećenošću kao Dositej nekad. „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce“, mogao bi on da zavapi i danas.