SANU i Kosovo

Ako se pažljivo pogleda transkrpit Kostićeve izjave, ona je mnogo duža rečenice od „neko ovom narodu mora da kaže da Kosovo više nije defakto niti dejure u našim rukama“ i njen kontekst uopšte nije ispražnjen od nacionalnog. Naprotiv, prvi akademik, o kome sada štampa piše kao i o bivšem članu SPS-a iz Miloševićevog vremena, govoriorešenjima za koja smatra da su u najdubljem nacionalnom interesu, pa tako i savetuje realnost umesto istorijske mrzovoljnosti, EU i okretanje Republici Srpskoj.

Mada se SANU, barem u vreme pisanja ovog komentara, nije izjasnila kao institucija, niti su to učinili pojedini akademici, sem što je Vasilije Krestić pomenuo da Kostićevo privatno mišljenje nije obavezujuće, javnost se podelila. Deo oličen u onome što bi Latinka Perović nazvala neželjenom elitom, oglasio se pismom podrške sa stotinu potpisa, koje asocira na peticije iz vremena odbora za odbranu slobode govora Dobrice Ćosića. Vrh establišmenta oličen u predsedniku Nikoliću reagovao je pominjanjem Kostićeve ostavke, traženjem izjašnjenja od SANU i ocenom da je reč o jeretičkom udaru na državno jedinstvo pred odsudnu bitku protiv članstva Kosova u Unesko.

Iako se ova podela može doživeti i kao pozitivan znak po kome je i SANU odustala od mitoloških kvazidržavnih projekata, dve stvari su posebno porazne. Prva je da se i dalje govori o odbrani prava na lični stav, kao da taj stepen demokratskih sloboda i dalje nismo osvojili. I dalje je potrebno to pravobraniti i isticati, i o njemu posebno i žestoko diskutovati što ukazuje da nije neopozivo usvojeno, i da se i dalje dovodi u pitanje.

Druga je argumentacija da je predsednik SANU podlegao antisprskoj propagandi i da je Kosovo samo privremeno okupirano. Bilo bi dobro da nam za promenu zagovornici teze o privremenoj okupaciji Kosova jasno kažu koje su to vojne operacije i rat trenuto u toku, pošto je okupacija termin izvorno vezan za rat. Kao i ko su protivnici Srbije u tom ratu – njeni nekadašnji saveznici, njeni bivši sugrađani iz SFRJ, svi zajedno…

I obavezno, šta su njihove lične obaveze u tome – da li će možda oni ići na neki front? Ili će i dalje pisati iz udobnih beogradskih fotelja, a očekivati da ginu drugi ljudi i tuđa deca? Dok će se oni zanositi državnom veličinom i njenom velelepnom istorijom i tražiti da svako ko se usudi da se ne zanese, suzdrži od slobode da to i javno kaže.