Sećamo li se 5. oktobra?

Moguće je to zato što se tačno na 23. godišnjicu od predsedničkih izbora 24. septembra 2000. kada je Koštunica dobio više glasova od Miloševića, što je bio uvod u prevrat, dogodilo krvavi sukob u selu Banjska.

Čudno je da je taj sadašnji događaj na Kosovu toliko prizvao sećanja i osećanja iz devedesetih, ali ne i na Peti oktobar, prekretnicu kojim je stavljena tačka upravo na te 90-te.

Čak se ni protivnici negovanja sećanja na Peti oktobar nisu mnogo bavili sadašnjom godišnjicom označavajući je, više rutinski, tek jednim datumom u „žutom kultu“, žutom prema bojama Demokratske stranke.

DS je sa drugima iz opozicije, koliko se moglo videti, za sam datum imala samo najavljenu konferenciju za novinare o saobraćajnom kolapsu u Beogradu.

Istina, nisu tu ni promašili, jer izgleda da, ako sada dođe do eksplozije građanskog nezadovoljstva u Srbiji, to će pre izazvati neki slučajni saobraćajni incident usled uzavrle nemogućnosti da se haotične i višesatne gužve regulišu, neko neki politički povod.

Zaista, da li opozicionoj javnosti treba da bude važno to političko sećanje na Peti oktobar, kako god se tumačilo, a ima i objašnjenja da je reč o zakasneloj revolucionarnoj promeni koja se prethodno desila u svim komunističkim zemljama, i tek, najposle u Srbiji?

Ima i objašnjenja da nisu te 90-te koje su prethodile bile samo strašne i tužne, bilo je tu i nekakvog herojstva, osećaj koji navodno sve više preovlađuje što se više udaljavamo u vremenu.

Treba verovati da postoji dimeznija tog sećanja na Peti oktobar, koju treba čuvati, i nesumnjivo je da to nije ona na kojoj se zida mit o DOS-u, koji se natura sadašnjoj opoziciji kao nužni model za pobedu i sklanjanje jedne autoritarne vlasti kakva je i Vučićeva i SNS-ova.

To je dimenizija koja se suprostavlja jednoj vrlo raširenoj zabludi u srpskoj politici kako nema za koga da se glasa na strani protivnika vlasti.

Jer, na izborima uopšte ne moramo, niti je nužno da izaberemo bolje, sadašnji opozicionari vole da kažu – normalne.

Ono što treba da izaberemo je promena, treba da biramo ne nekog iz opozicije, nego to da nam se vlast menja.

Istina, i u privatnom životu, kao i u političkom, često je lakše birati sadašnju muku, nego neizvesnost.

Ali, samo je promena ta koja drži društvo u balansu i u ravnoteži, makar na površini izgledalo haotičnije od nesmenjive vlasti.

Ispod površine nesmenjiva vlast je uvek trula, onoliko koliko smenjiva, teško da može biti.