Sećanje na kilo

Preciznije, za kilogram bronze na otpadima se daje po 130 dinara, svaki spomenik ima više od 50 kilograma, pa je potpuno jasno zašto su sakupljači sekundarnih sirovina toliko alavi na spomenike i sve što u sebi ima bar malo bronze.

Interesantan stav je izneo ministar kulture Predrag Marković, koji je prilikom paljenja Večnog plamena pre skoro dva meseca izjavio da „fašizam nastaje kada društvo zbog ekonomske krize odustaje od čuvanja antifašističkih vrednosti“. Krađa spomenika je zapravo dobar pokazatelj gde je društvo Srbije danas i zašto je vladajući sindrom – dva minuta straha – mesec dana nerada, zahvatio bezmalo celo društvo. Dovoljno je setiti se da su srpski zatvori prepuni i da je potrebno izgraditi nove.

Ne prođe sedmica a da se u medijima ne pojavi informacija da je pola Žarkova ostalo bez telefonske veze, jer su nepoznati lopovi presekli višemilionski optički kabl ili da je neki deo grada ostao bez struje zato što su lopovi ukrali visokonaponski kabl sa dalekovoda. Godišnja šteta koju Železnice Srbije trpe zbog krađa šina i šrafova na godišnjem nivou iznosi oko milion evra. A i kako da se država obračuna s ovim zlom kad je vladajuća ideologija u Srbiji okretanje glave, bez obzira na to da li je reč o saobraćajnoj nesreći, porodičnom nasilju ili pljački.

Ovi slučajevi krađa spomenika pokazuju ne samo dubinu moralnog pada, nego i odnos građana prema državi. Sve u stilu – ako država može da krade, što ne bih mogao i ja. Šta je sledeće – krađa spomenika ispred Narodne skupštine, nestanak beogradskog Pobednika, mažnjavanje spomenika Vuku Karadžiću ili seča spomenika Dositeju, Josifu Pančiću u Studentskom parku u Beogradu?

Izgleda da će reakcija države uslediti tek kad, ne daj bože, neki međunarodni voz izleti iz šina i kad izgine mnogo ljudi, ili kad se gradski autobus zbog odnetog poklopca šahta sa sve putnicima zakuca u stajalište, jer država, kao i u mnogim drugim situacijama, jedino reaguje kada se dogodi teška tragedija. A onda je sve kasno.