Sećanje na Rome

Setimo se kako su Italija i Francuska, moćne članice Evropske unije, svojevremeno rasturale romska naselja i proterivale ilegalne migrante, mahom rumunskog porekla. Čak su se tadašnji lideri dve zemlje prepucavali ko je od koga prekopirao ideju proterivanja. Možda Srbija ne proteruje, ali raseljava. I ne brine dovoljno o svojim Romima, kojih ima, prema zvaničnim statistikama, između 140.000 i 180.000, odnosno nezvanično oko 450.000. Osećaju se kao građani drugog reda, jer su pravno nevidljivi, katastrofalno siromašni, a polovina romskih naselja, kojih ima oko 600, nemaju osnovne uslove za život. Raseljeni Romi i izbeglice često nemaju regulisan status. Susreću se sa problemom upisa u matične knjige rođenih, nemaju lična dokumenta. Tu su i problemi prilikom prijave prebivališta onih koji imaju nepokretnosti ali nemaju ulicu i broj, zbog čega se upućuju da prijave prebivalište na adresi centra za socijalni rad. Nemaju punu i blagovremenu zdravstvenu zaštitu.

Trenutnu situaciju je najbolje opisao u jučerašnjem intervjuu za Danas zamenik ombudsmana Robert Sepi. On je rekao da uprkos brojnim deklarativnim zalaganjima skoro svih aktera javne scene u Srbiji, kao i ambiciozno zamišljenoj, ali nedovoljno sprovedenoj, Strategiji za unapređenje položaja Roma, pojedinačni uspesi na unapređenju zaštite prava Roma nisu bili dovoljni da otklone ili ublaže njihovo višegeneracijsko i strukturalno siromaštvo, niti da smanje etničku distancu prema Romima.

Iako su učinjeni pomaci u unapređenju položaja romske zajednice u Srbiji proteklih godina, evidentno je da su Romi i dalje najugroženiji građani. To je potvrdio i Saša Janković, zaštitnik građana, u svom godišnjem izveštaju o stanju ljudskih prava. Ostaje nejasno gde ide sav novac koji Srbija dobija od međunarodnih organizacija upravo za poboljšanje života Roma? Zašto njihov kvalitet života nije bolji iz godine u godinu, nego upravo suprotno? Verovatno zato što se država romskih problema seti samo jednom godišnje.