Šešeljizam

I to što se Šešelj preko medija direktno uključio u hrvatsku predsedničku kampanju, da bi zatim posredstvom društvenih mreža prednjačio u mizoginiji prema Kolindi Grabar Kitarović i dalje je u javnom diskursu Srbije prećutno tolerisano. Ali, ako nešto može da demistifikuje destruktivno političko delovanje ovog radikala, naročito mlađim generacijama koje su Šešelja imale priliku da vide tek kroz snimke njegovih nastupa u haškoj sudnici, jesu njegovi najnoviji istupi o Zoranu Đinđiću. Jer, Šešeljeve uvrede nisu ovaj put upućene omraženom Tribunalu ili nekome u Hrvatskoj – državi koja je Srbiju pobedila u ratu, sada je na delu najelementarnija neljudskost u svoj svojoj nakaznoj veličini – zlo na delu. Potpuno suvišno je i napominjati da to nema nikakve veze sa politikom, stavom o Đinđićevoj politici, provokacijom ili bilo čime što bi se moglo racionalizovati.

Uostalom, može se na Jutjubu pogledati Šešeljeva izjava istražnom sudiji Vučku Mirčiću, koji ga je saslušao u Hagu o Đinđićevom ubistvu. Snimanje je uslovio Šešelj i njegovi saradnici su i snimak i objavili, a na njemu je Šešeljev ton drugačiji. Niži i ponizniji nego ove nedelje kada je uvredio ubijenog premijera, njegovu porodicu i sve građane Srbije koji drže i do trunčice morala, izjavama o „glogovom kocu“, „bagerom za pomeranje poklopca“ na Đinđićevom grobu, itd. Uostalom, Šešelja jurisdikcija tog istog Haškog tribunala, koji po međunarodnom pravu ima prednost nad domaćim pravosuđem, „štiti“ od svake krivično-pravne odgovornosti, do objave haške presude. Pa i od odgovornosti za učešće u atentatu na premijera Srbije.

Podsetimo, ime Vojislava Šešelja bilo je na listi od 45 osoba protiv kojih je policija podnela krivičnu prijavu „zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo ubistva predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića i krivično delo terorizma i udruživanja radi neprijateljske delatnosti”. Šešelju je na teret stavljano da je podstrekač ubistva premijera. Dve nedelje pre atentata Šešelj se dobrovoljno predao Tribunalu.

Dvanaest godina kasnije on na grobu Miloševića „maše“ glogovim kocem za Đinđića. Da li to nadležnim organima nešto govori? Da li svi mi, građani, treba to mirno da gledamo kao sitan eksces, kao kad vidimo nekog očigledno duševno nestabilnog prolaznika na ulici? Da okrenemo glavu? Možda zaista i treba – bez medijske pažnje (čak i najmanje), zlo neće imati čime da se hrani.