Šetnja penzionera

Neki su istog časa pohrlili napolje, drugi sačekali koji sat i u prvu šetnju krenuli s prvim mrakom.

Beogradskim Bulevarom kralja Aleksandra te večeri bilo je pusto jer sem njih na ulici nije bilo gotovo nikog. Većina je šetala sa maskama, neki vodeći kuče na uzici, neki su išli sami laganim hodom, potpomažući se štapovima.

Neki su išli u paru, ruku pod ruku, uglavnom svi lagano. Kao da imaju tačno zacrtan plan dokle mogu, unapred pripremljenu rutu. Dovoljno kratku da se noge učaurene od višenedeljnog sedenja ne umore, a opet najdužu moguću u tom trenutku kako bi makar malo nadoknadili propušteno.

Neki od njih, kako su nam rekli nisu bili napolju ceo mesec, drugi dve nedelje. Od poslednjeg jutarnjeg šopinga koji im je država dozvolila u periodu od 4 do 7 ujutru jednom nedeljno. Iako su srećni što su konačno izašli, ne žale se mnogo. To je valjda i vlast imala na umu kada je odlučivala o merama. Da se neće mnogo žaliti, jer oduvek su najstariji sugrađani bili i najdiscplinovaniji. I kada se radi o plaćanju računa, ali i pridržavanju mera, poput ovih.

Toliko disciplinovani da ni tu prvu priliku nisu iskoristili, iz straha. Pojedini iz revolta.

Koliko je bilo lepo videti ih kako šetaju gradom ponovo, slika u utorak uveče bila je i tužna. Pojedini su zagledali izloge prodavnica sa nameštajem, ali i onih sa prehrambenom robom. Pušteni su da prošetaju u trenutku kada niko drugi ne može napolje. Kada ništa ne radi.

Nisu li karte mogle malo drugačije za naše starije sugrađane da se podele. Da im se ne ograniči baš sve. Da im se dopusti da šetaju kad god i koliko god zažele u tom policijskom času?

Da im se pomalo surovo omogućavanje odlaska u prodavnicu po mrklom mraku makar sada prebaci u neko pristojnije vreme? Možda posle 18, ili 19 ili 20 časova. Sigurno da stručnjaci imaju bolje opcije od naših laičkih. Ova koja ih čeka sutra – jutarnja kupovina od četiri ujutru i potom večernja šetnja od pola sata – nije baš humana.