Sindikalna zaprška

Takvo obećanje, koje pomalo podseća na vreme „opasuljivanja naroda“, s kraj devedesetih, koje je tada, doduše, bilo više politički obojeno, potkrepili su planom serije protesta i generalnog štrajka, sa sve blokadama saobraćajnica. Pritom su na ova dešavanja pozvali „članove sindikata, sve zaposlene i nezaposlene, studente i penzionere, građane i građanke“. Prvi veliki protest zakazan je za danas u 11, na Trgu Nikole Pašića.

Već tada će se videti koliko su moćni u pomenutoj kulinarskoj disciplini, u zavisnosti od broja onih koje se odazovu, a čak i ako ne budu imali masovnu podršku, demonstriraće barem sposobnost za neku veću akciju koju nisu pokazali još od vremena „opasuljivanja“. I za saradnju, jer „samostalce“ i „Nezavisnost“, a sada vidimo i Konfederaciju slobodnih sindikata, nije ništa dosad uspelo da ujedini do višemesečna borba za zakon o radu po svojoj meri.

Poznato stanje u njihovoj „bazi“ – nestanak brojne i prave radničke klase – prvi je i osnovni ometajući faktor za bilo kakav sindikalni uspeh i uticaj. Drugi je činjenica da su i dalje nedovoljno ujedinjeni i solidarni u zahtevima i da politika „svaka vaška obaška“ svakodnevno preti da ih dodatno uruši i izvuče im „opasnu varjaču“ iz ruke. Treći faktor potencijalnog neuspeha jeste to što im je rukovodstvo veoma ranjivo, u smislu da su dugi niz godina u relativno udobnim foteljama, pa vlast i/ili tabloidi kreće u harangu na njihove privilegije i status.

Sve to na stranu, bitka koja je izgleda unapred izgubljena ne mora da znači da treba odustati od kvarenja gorkih zalogaja koje im vlast priprema. Da su u takvu borbu krenuli mnogo ranije, da su, na primer, još u vreme nakaradnih privatizacija, stečajeva i otpuštanja stotina hiljada svojih kamarada, mnogo oštrije i solidarno branili „sindikalnu nejač“, ne bi se dogodilo da im sada bubnjari pozivaju koga god u društvo, pa tako tu prilaze i anarho-sindikalisti i razne vrste „crvenih“. Valjda je to deo one strategije „Otpor na svaki način“. Na koju vlast odgovara ogoljeno jednostavno i surovo: „Nećemo vam ništa, ali vajde vam nema“. IIliti, „glasali ste za našu čorbu reformi pa sad kusajte“.