Skrajnutost

Jer, nije suština u tome gde je sedeo Vučić – preko puta vodećih lidera Zapada i Rusije, a u redovima iza Bakira Izetbegovića, Tajipa Erdogana, ukoso od Mila Đukanovića. Poruka je nešto drugo – istaknutost Hašima Tačija. Lavina vickastih komentara na društvenim mrežama, da je u stvari „Tači predstavljao Srbiju“, stojeći blizu Makrona, Trampa i Putina, samo doprinose teškom emotivnom kolektivnom utisku. To je nalik doživljaju izopštavanja iz međunarodne zajednice i raskidanju savezništava iz 90-ih. Na marginama događaja Vučić se slikao sa Merkelovom, a Tači sa Putinom i to objavio na sva zvona, što taj utisak samo diže na nivo geopolitičke emotivne konfuzije.

Tači je zabeležio još jednu važnu psihološku pobedu u stremljenju ka cilju – stolica za Kosovo u Ujedinjenim nacijama. Sva Vučićeva nastojanja da celu stvar u svom ustaljenom maniru prikaže kao ličnu žrtvu, ovoga puta samo pogoršavaju stvari. Kao i spinovana objašnjenja o uspešnom i skupom Tačijevom lobiranju kod francuskih vlasti. Jer, gde je Vučiću srpska diplomatija i lobiranje, sav njegov trud u pregovorima koje on lično proglašava nadljudskim naporima? Uostalom, koliko u septembru je ministar Dačić prikazivao kao uspeh to što delegacija Prištine nema akreditacije kao predstavnici država članica UN, već se dovija po hodnicima, sa nekim maltene turističkim propusnicama.

Upravo to što se u Srbiji mesecima javno mnjenje hrani povlačenjima priznanja nezavisnosti Kosova i sličnim potezima, dovelo je do toga da Tačijeva istaknutost deluje kao ledeni tuš. Možda obični ljudi toga nisu svesni, ali osećaju da simbolika svečanosti u Parizu nije istorijska, niti je revizija istorije, već promocija nove evropske politike, koju zagovara Makron. I novih savezništava. Uostalom, Britanaca nije uopšte ni bilo u Parizu, imali su svoje obeležavanje. A Makron je ponudio letos plan u tri prstena. Prvi je „srž reaktora“ – ključne zemlje evrozone. U drugom širem su zemlje Istočne Evrope, zajednička su vojna i trgovinska pitanja. U trećem najširem je „unija vrednosti“, i on je najmanje integrisan. Srbija je, kao i Turska, kao i Rusija, ali kao i Velika Britanija, u trećem prstenu.

Zato bi građanima Srbije bilo najpametnije da raspored sedenja u Parizu ne posmatraju kao svoje poniženje, već da razumeju da je glavni izvor konfuzije dvolična Vučićeva politika upravo prema njima, svojim građanima. I da to dobro upamte do nekih sledećih izbora.