U nedelji u kojoj su se dramatično prelamali američki izbori, Hašim Tači poslat u Hag, a treći talas korona virusa postao toliko veliki da prethodna dva sada izgledaju kao zapljuskivanje vode u plićaku, za svoje mesto u ovim redovima redakcijskog komentara izborio se ni manje ni više nego Institut za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada.
Kojim je to uspehom Institut uspeo da se nametne u ovako žestokoj konkurenciji važnih tema?
Uspehom bivanja paradigmom nedomaćinskog upravljanja državnom imovinom. Priča bi se mogla svrstati u rubriku „Verovali ili ne“: Dva doktora nauka, istraživača u toj ustanovi, tužila su direktorku Instituta za zlostavljanje na radu, jer uporno odbija da im dozvoli da se bave svojim poslom, tojest da sprovode istraživanja iz svoje oblasti. Konkretno, u pitanju je šećerna repa, jedna od glavnih industrijskih biljaka, za koju je jedan od naučnika Instituta prvi na svetu otkrio uzrok pojave određene bolesti, koja uništava ovu kulturu.
Otkriće dovoljno bitno da je Sunoko, jedan od vodećih proizvođača šećera u Srbiji, Institutu ponudio saradnju na nastavku istraživanja. Svaka ustanova bi bila ponosna na postignuće svog naučnika, ali je direktorka odbila Sunoko, s obrazloženjem da Institut nema interesa za tako nešto.
Moglo bi se pomisliti da je Institut želeo da sam nastavi istraživanje i tako sve zasluge i ekonomske koristi zadrži za sebe, ali je umesto toga direktorka nakon ovog otkrića – ugasila program šećerne repe na Institutu koji postoji već 60 godina.
Tu nije kraj, pošto je Institut odbio da dozvoli svojim naučnicima da učestvuju na konkursu (državnog) Fonda za nauku, jer „nema interes“ za tom temom (tema su neki patogeni kod krompira), odbio i projekte koje finansira EBRD, a nisu mu bili zanimljivi ni projekti na koje su njegove naučnike zvale druge institucije da zajedno rade.
Dakle, redovno se odbijaju donacije i projekti, dok u isto vreme Institut moli državu za novac. Direktorka Instituta je tako novom ministru prosvete u čestitki za imenovanje na novu funkciju odmah zatražila i 700 miliona dinara.
Otuda možda ni ne treba da čudi da na ključna pitanja koja je Danas ovim povodom postavio Institutu, odgovor nije došao.
Na kraju se postavlja pitanje čije su naše institucije? Da li njihovih rukovodilaca koji ih slobodno mogu koristiti za lične obračune ili preference ili države u čijem bi interesu morale da rade?
Kako spojiti odbijanje da se prihvati novac stranih donatora, domaćih fondova i zainteresovanih kompanija sa potonjom molbom da država Institutu pokloni pare?
Kako objasniti da šećerna repa i krompir moraju da ustuknu pred slačicom i šafranikom koji su dobili primat? Ne mora se biti ekspert da se uoči da ova pitanja zahtevaju hitan odgovor. Odgovor koji, podsetimo, nismo dobili.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
