U koliko „kolona“ će opozicija nastupiti u novim krugovima razgovora sa predstavnicima vlasti o izbornim uslovima?
Ko će, osim predstavnika vladajućeg SNS-SPS, upravljati tim pregovorima?
Da li će se u toj ulozi ponovo pojaviti evroparlamentarci Tanja Fajon i Vladimir Bilčik?
Kakav će format biti, Čatam haus ili Žan Mone, ko će sesti sa sto, i kada zapravo?
Ko će se sastajati neformalno, kao ugašeni SZS u dogovorima pred prošle izbore?
Koliko će sve to trajati i da li će ishod biti nešto sasvim stoto kao što je bilo spuštanje cenzusa sa 5 na 3 odsto, kao pred junske izbore?
Najzad, šta se ključno promenilo od oktobra 2018. kada su predstavnici parlamentarne i vanparlamentarne opozicije (Saša Janković, Dragan Đilas) došli u Narodnu skupštinu, održali veliki sastanak i istakli da neće biti slobodnih izbora bez slobodnih medija u Srbiji?
Opozicija, čini se već više od dve godine, troši energiju na popravljanje tih izbornih uslova, dobijajući vrlo malo „popravki“ zauzvrat.
Jer, vlast igra igru zatezanja i popuštanja, ali i odugovlačenja, koja na kraju, više politički iscrpljuju opoziciju.
O tome svedoči i to što sastav Regulatornog tela za elektronske medije, koje nadzire rad najuticajnijih i najgledanijih televizija sa nacionalnom pokrivenošću, nije značajno promenjen, kao ni stav da neće da se meša u svoj posao, jer bi to bilo uvođenje cenzure.
To što je pristrasno i nepošteno izveštavanje, te pravljenje lažne stvarnosti od lažnih vesti, takođe svojevrsna dubinska cenzura, to naravno, nema veze.
Sa druge strane, iako opozicija jeste iscrpljena kako stalno jednim te istim zahtevima, tako i sopstvenim razdorom bez stvarnog zajedništva i bez timske strategije, to ne znači da vlasti cvetaju ruže.
Jeste, da na kratke staze u pomenutoj igri zatezanja i popuštanja beleži dobitke, a i može da likuje nad nesložnošću opozicionara, koji sada nastupaju u najmanje četiri kolone, a do izbora će ih biti jedno dva puta toliko, ali i vlast je u problemu.
Jer, može da padne na mah, kao kula od karata.
To pokazuje slučaj ogromne popularnosti „neželjenog“ snimka Ivice Dačića kome se u pauzi reklama novinarka na RTS-u obraća sa „pomeni Đilasa ako hoćeš“.
Ovo je isti slučaj kao i legendarni izveštaj sa protesta novinarke Studija B, koji je „podigao“ demonstracije krajem 2018. isto koliko i prebijanje Borka Stefanovića.
Jer, mogu se određeni mediji kontrolisati neko vreme od strane vlasti, ali nikako svi i sve vreme.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
