Smeni i ućutkaj

Nema ozbiljnih ekoloških politika, nema uvažavanja mišljenja stručnjaka koji ukazuju da postoji „ugljarska mafija“, ili da „će ove godine barem dvostruko više ljudi umreti zbog posledica zagađenog vazduha nego od posledica kovida 19“ niti vlast pokušava da da svoje predloge, analize i objašnjenja o stanju sredine u kojoj živimo.

Umesto toga, svako ko se „drzne“ da radi svoj posao profesionalno, u interesu građana i javnosti, biće procesuiran taktikom „smeni i ućutkaj“, u nekim slučajevima doživeće neviđene pritiske, pretnje, zastrašivanje, samo da istina ne bi isplivala na delo i da vlast ne bi morala da se bavi stvarnim rešavanjem nekog problema.

Takva taktika primenjena je i u slučaju Milenka Jovanovića, sada već smenjenog sa pozicije načelnika Odeljenja za vazduh i otpuštenog iz Agencije za zaštitu životne sredine.

Ubrzo potom sličan obračun izvršen je sa njegovim kolegom koji je bio protiv smene Jovanovića.

Dejan Lekić smenjen je sa pozicije načelnika Odeljenja za izveštavanje i informacioni sistem životne sredine pri Agenciji i prebačen na niže radno mesto u Ministarstvu.

Tu mu još uvek nisu našli ni stolicu i sto gde će sedeti, te obrazloženja o sistematizaciji radnog mesta baš i ne deluju ubedljivo.

Obojica su vrsni stručnjaci koji su radili na sistemima za kontrolu kvaliteta vazduha (Jovanović) i kasniju informatičku obradu ovih podataka i korespodenciju sa međunarodnim institucijama (Lekić).

U trenucima kada je pažnja javnosti konačno u većoj meri usmerena na problem zagađenog vazduha koji možemo da vidimo i uhvatimo rukama, vlast se očigledno našla u panici šta i kako raditi – ne da se problem reši već da se problem zataška što pre.

Dovođenjem nove garniture ljudi u Ministarstvo životne sredine, na čelu sa ministarkom Irenom Vujović, od koje od početka njenog mandata nismo čuli nijedno ozbiljno rešenje za ekološku politiku, počelo je i proterivanje onih nepodobnih koji o svom poslu nešto znaju.

Očigledno su oni smetali Agenciji u nameri da promeni način na koji kvalifikuje vazduh i pretvori ono što je do juče bilo opisano kao „zagađen“ u danas „prihvatljiv“ vazduh.

Promena ovih kriterijuma rađena je prvenstveno, kako su ukazivali poznavaoci situacije, da bi se prikrila loša situacija u Beogradu, gde nadležne institucije za ocenu kvaliteta vazduha nisu na vreme ni dostavljale izveštaje o merenjima štetnih čestica Agenciji.

U međuvremenu, gradske vlasti Beograda donose spasonosno rešenje u vidu „Desetogodišnjeg plana za pobošljanje kvaliteta vazduha“, po kome je jedna od mera – češće pranje ulica.

Verovatno u nadi da će se sprati i odgvornost za sve što (ni)je prethodno urađeno.

Ujedno pričom o desetogodišnjem planu prikriće se i to da su dva vrsna stručnjaka smenjena i da je upitno imamo li mi dovoljno ljudi koji će ove planove sprovoditi.