Sramni spisak umetnika

U ovom pozorištu pomenuta umetnica, rediteljka Selma Spahić postaviće tekst Tanje Šljivar „Kao i sve slobodne devojke“ i to je bio povod za napad na nju u Večernjim novostima u tekstu pod nazivom „Srbiju preziru, novac uzimaju“, u kome su pored Selme pomenuti i Haris Pašović, Dino Mustafić i Jeton Neziraj.

„Razlog“ za napad bile su jasne izjave ili postupci ovih umetnika povodom određenih kulturnih i političkih zbivanja u Srbiji – bojkot Sterijinog pozorja od Selme Spahić kada je Emir Kusturica bio pozvan da ga otvori, izjave o negiranju genocida u Srebrenici, kao i one o Peteru Handkeu, na koga se u Srbiji gleda sa blagonaklonošću i pored njegove podrške režimu Slobodana Miloševića i zločinačkim figurama srpske strane rata.

Nekoliko bitnih stvari tekst u Večernjim novostima „previđa“ i prećutkuje.

Najpre, i jedan deo javnosti u Srbiji – kulturne, intelektualne, ali i one najšire, takođe smatra da Kusturici nije mesto na otvaranju Sterijinog pozorja, a ni veličanju Handkea u medijima ili dodeljivanju ordenja bilo kome od njih.

Ni njih dvojica, kao ni umetnici koje su „prozvale“ Novosti nisu sedeli u tenkovima i palili kuće, kako reče Antić, ali nije isto živeti u gradu sa najdužom opsadom u novijoj svetskoj istoriji pod stalnim granatama i biti na brdu sa koga granate na taj grad bivaju ispaljene i tako svojim prisustvom, rečima i umetničkim kredibilitetom pravdati one koji granatiraju.

Drugo, kako je primetio glumac Svetozar Cvetković, niko od tih autora ne radi predstavu u ovdašnjim pozorištima koja je kritički nastrojena prema ovoj zemlji.

Selma radi predstavu po tekstu srpske autorke Tanje Šljivar, Mustafić u Narodnom po tekstu takođe našeg autora Željka Hubača, Haris Pašović u poslednjih godinu dana režirao je klasiku – „Gospođicu Juliju“ u JDP i „Mefista“ u SNP, a Neziraj je u saradnji sa Ateljeom i čuvenim njujorškim teattrom La mama radio predstavu pod nazivom „Balkan bordelo“, koja se tiče svih ovdašnjih, zajedničkih mentaliteta.

Istovremeno, svi ovi umetnici radili su i rade predstave izuzetno kritične prema svojoj „matičnoj“ sredini.

Najzad, kaže opet Antić, „najviše me je pogodilo to što se u tom članku prozivaju umetnici koji su došli u beogradska pozorišta na poziv nas, upravnika tih pozorišta.

Nisu nas vukli za rukav, nisu nas moljakali, mi smo ih zvali“.

To isto kaže i upravnik Narodnog pozorišta Svetislav Goncić uz napomenu da je sa sarajevskim Narodnim pozorištem, na čijem je čelu upravo Dino Mustafić, potpisan i zvaničan ugovor o saradnji i razmeni – predstava, autora, gostovanjima itd.

Dva nacionalna teatra dve države i formalno su obelodanila svoje partnerstvo i zajednički rad na kulturnom polju.

Pri svemu tome ostaje pitanje za čiji onda račun jedan provladin medij napada i pokušava da diskredituje one koji su predstavnici te saradnje i partnerstva.