Zoran Đinđić je jedini političar koji je mogao da uvede Srbiju u Evropsku uniju – glasi komentar jednog čitaoca na našem portalu povodom teksta Gorice Mojović o Đinđićevom rođendanu.
Mojović se u tekstu objavljenom i u štampanom izdanju našeg lista osvrnula na 1. avgust, dan kada je 1952. rođen Đinđić – Evropljanin srpske nacionalnosti.
„Politička strategija Zorana Đinđića bila je usmerena ka modernizaciji Srbije, bio je svestan da Srbija stoji pred vratima „kroz koja se izlazi iz civilizacije“. Nezapamćenom energijom posvetio se reformama sa ciljem da se „menjaju navike, stil života, mentalitet, a ne samo zakoni i plate“… Želeo je Srbiju na mestu koje joj geografski i istorijski pripada: članicu evropskih razvijenih država. Davao je prednost znanju i prezirao populizam“, napisala je Mojović, dugogodišnja članica Demokratske stranke.
Đinđić bi danas imao 68 godina, poručila je, ostavljajući otvoreno pitanje, gde bi bilo srpsko društvo da je živ. Zaista, gde bi bilo srpsko društvo, ali i Demokratska stranka?
I gde bi bili svi oni brojni komentatori na društvenim mrežama iz svih naših političkih podela?
I oni kojima je Đinđić kriv zato što je 1994. bio protiv upotrebe NATO protiv Srba u jugoslovenskom građanskom ratu, i oni kojima je kriv zato što je 1999. bio protiv rata Srbije sa ovom zapadnom vojnom alijansom?
Možda je isticanje Đinđićeve mitološke modernizatorske uloge preterano, kao i tvrdnje da bi sada Srbija bila sva na Zapadu, da nije bilo atentata i da je Đinđić ostao na vlasti. Možda bismo imali sličnu stvarnost kao što je sadašnja i slične probleme. Možda su u pravu oni koji tvrde da pojedinac ne može da preokrene istorijski i društveni tok.
Ali, iako je tužno i strašno na taj način razmišljati, da nije bilo atentata, bili bismo izvesno bolje društvo.
Čak i da je recimo, Đinđić sišao s vlasti na nekim izborima, da ga je pobedio Koštunica, ili da je uvećao ovlašćenja i nastavio da niže mandate poput nemačkih kancelara, jedna stvar je izvesna.
Ne bi bilo te rđave energije, kako to ume da kaže Boris Tadić, koja, kada je jednom preneta nekom narodu usled nekog zločina, nastavlja da ga okiva.
Bez rđave energije tog zločina bili bismo manje sputani i više slobodni da svoje probleme rešavamo na dobar način. Bili bismo sposobniji da budemo časnije i poštenije društvo, a to je danas najveća modernost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
