Srpska verzija reda

Teorijski, on podrazumeva da se u inertnost javnog resursa, bez obzira da li je reč o gradskom prevozu, distribuciji struje, vodovodu, grejanju, skijalištu ili kupalištima, uvede privatna inicijativa i kapital, kako bi sistem bolje funkcionisao i ponudio više.

Osnova na kojoj počiva ta saradnja podrazumeva razumnu cenu usluga, kako bi se očuvalo i unapredilo javno dobro, ali i privatnik ostvario legitiman profit. Pritom, on se trudi da privuče što više korisnika, da građani budu zadovoljni uslugama koje nudi, jer će u tom slučaju kapital imati solidniju stopu uvećanja. Drugim rečima, u nekadašnju marksističku definiciju prema kojoj rad služi za zadovoljenje ljudskih potreba, uvodi se i kategorija plaćanja. I podrazumeva se da su uslovi pod kojima je ostvareno partnerstvo jasni i javno prihvaćeni.

U srpskoj verziji stvari su okrenute naopačke. To što je lanac međusobnih plaćanja pokidan, pa poslodavci duguju radnicima i državi, građani dalje, po logici, ne izmiruju svoje obaveze, a ni vlast nije revnosna u servisiranju svojih dugova – samo je jedna strana priče. U njoj je do apsurda dovedena odluka da samo građani moraju svoje obaveze da plaćaju uredno.

U beogradskom slučaju, mnogo veći problem je taj što čitav posao, još od januara, prati niz spekulacija o pravom partneru javnog preduzeća, o računici koja će privatniku omogućiti basnoslovnu zaradu od čak osam odsto ostvarene naplate. Problematičan je i način kako se ovaj posao sprovodi, ukoliko to uključuje ovlašćenje da proverama mogu da zaustavljaju saobraćaj, maltretiraju time i putnike koji unapred mesečno plaćaju karte, da „zavode red“ kako im se prohte, tako da se većina građana oseća poniženo i nemoćno. I ne samo Beograđani, sličan osećaj nemoći imaju i građani drugih sredina, gde je privatni kapital uveden u javni sektor, posebno u sferu komunalnih usluga.

U ogoljenoj, srpskoj varijanti, a po dosadašnjem dvodecenijskom iskustvu, taj dil privatnog i javnog svodi se na „dam ti posao, uzmi zaradu“, a čest je i dodatak „meni (malo i partiji) procenat“. Kompetentnost partnera koji ulazi u posao sa javnim sektorom, ne postavlja se kao uslov. Kodeks ponašanja ne postoji ni za javne službenike, a za privatnike se i ne pominje.