Stadion ili bolnice

Odluka da ćemo dobiti stadion došla je baš kao grom iz vedra neba, a tako je, čini se, i doneta. Nakon što je Srbija pobedila Albaniju u Tirani, premijer je posetio reprezentativce u Sportskom centru FSS u Staroj Pazovi, gde je Nemanji Matiću palo na pamet da ga pita kada ćemo dobiti nacionalni stadion. Vučića je zanimalo koliko bi to koštalo, na šta mu je Tomislav Karadžić spremno odgovorio – 250 miliona evra. „Vlada će izdvojiti 150 miliona“, momentalno je prelomio premijer, i još odlučio da neće da renovira Partizanov ili Zvezdin stadion „jer bi tu bilo svađe“, već će da sazida ganc nov. Tako će fudbalski i ekonomski prosperitetna Srbija dobiti fenomenalni stadion, koji neće koristiti nijedan fudbalski klub.

A kako će ovaj poduhvat biti plaćen? Pa od Telekoma, naravno! Nije šala. Premijer je juče na pitanje novinara o tome koliko je razumno graditi velelepno sportsko igralište kad su nam bolnice u užasnom stanju, odgovorio da će ako uspe prodaja Telekoma i koncesija za aerodrom „Nikola Tesla“, biti para i za stadion i za bolnice. To je u direktnoj suprotnosti sa ranijim obećanjima da će pola novca od prodaje Telekoma otići na vraćanje dugova, a druga polovina na investicione projekte, koji će doprineti daljem ekonomskom rastu i izvozu. Kako se u to uklapa podizanje sportske arene, tek treba dešifrovati. Jeste da će izgradnja stadiona privremeno zaposliti i radnike i proizvođače materijala, ali za taj novac bismo mogli podići bar dve, a možda i tri bolnice veličine Kliničkog centra Srbije (cena 95 miliona evra „po komadu“). Pa ipak, graditelja tri bolnice niko ne bi zapamtio, dok će ktitor veličanstvenog stadiona zauvek ostati upamćen.

Treba li to da učini ova država, odnosno vlast? U zemlji sa prosečnom platom od 380 evra, odgovor je valjda jasan. Hajmo zato malo one protestantske etike. Da ne bude kao u dobroj srpskoj poslovici: „Videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu“.