Stanje zavisnosti

Ne samo što su važeći zakoni iskorišćeni kako bi Tanjug – državna novinska agencija – bio ugašen, već je zatim njegovo potpuno zatvaranje sprečeno, čime je doveden u stanje pravne entropije. Postoji, a u svakom trenutku može da prestane da postoji. Na taj način, novinarima Tanjuga je jasno predočeno da vlast može da ih, sasvim po zakonu, zatvori čim poželi, što je ovu kuću učinilo apsolutno zavisnom od volje Vlade Srbije i posledično dovelo do podešavanja uređivačke politike na način koji otvoreno odslikava takav odnos snaga.

Nakon Tanjuga, slično se desilo i sa drugim državnim medijima. Politika je promenila onog glavnog urednika koji je umeo da balansira dovoljno da održi makar privid objektivnosti i prostora otvorenog za različita mišljenja i doveo – vršioca dužnosti, dakle čoveka koji zna da u svakom trenutku može da bude zamenjen trajnim rešenjem. Uz to je Politika ostala i bez direktorke koja je, bar načelno, zastupala interese privatnog suvlasnika Politike, pa je list ostao samo sa „državnom“ direktorkom, a i taj privatni suvlasnik, Miroslav Bogićević, takođe je u stanju zavisnosti od vlasti, pošto se protiv njega vodi krivični postupak pred sudom.

Čak su i tabloidi stavljeni u potpuno vazalski položaj, kad je glavni vladin tabloid dobio konkurenciju u vidu drugog vladinog tabloida. Sad su oba potpuno zavisna od vlasti, jer ako se jedan slučajno odmetne, država uvek može da svoju ljubav okrene onom drugom. Kad bi postojao samo jedan, on bi bio potreban vlasti makar onoliko koliko je vlast potrebna njemu. Ovako ne.

To nas dovodi do poslednjeg primera upodobljavanja medija. Radio-televizije Kragujevac. Ovaj lokalni medij je privatizovao Radoica Milosavljević, čovek poznat po jeftinim kupovinama lokalnih TV stanica Pančevo, Kruševac, Požega, Centar za informisanje Novi Kneževac i RTV Caribrod. Poznat je i po tome tome što je bio zamenik gradonačelnika Kruševca, što je član SPS-a, što je bio u zatvoru zbog privrednog kriminala u FK Napredak, i što je, kako se tvrdi, a on osporava, prijatelj sa Bratislavom Gašićem.

NJegova kupovina RTK završila se krahom. Nije ispoštovao ugovorne obaveze, radnicima duguje šest plata, imovinu RTK na aukcijama rasprodaju poverioci, pa televizija više nema ni kamere kojima bi emitovala program. Po slovu zakona, sve to je odavno trebalo da dovede do raskida ugovora sa Milosavljevićem, ali u ovom slučaju to slovo izgleda ne važi. Ministarstvo privrede uporno odbija da poništi ovu privatizaciju, već Milosavljeviću odobrava nove rokove da postupi po ugovoru.

Zašto? Da li je razlog u tome što bi u slučaju raskida ugovora, kapital RTK prešao u ruke radnika? Onih radnika, novinara, koji nisu članovi SPS-a, koji nisu bili zamenici gradonačelnika, nisu bili u zatvoru i nisu bliski sa Bratislavom Gašićem? Da li je razlog što bi u tom slučaju vesti na RTK bile malo drugačije?