Status zemlje kandidata za članstvo u EU, koji bi Srbija zvanično trebalo da stekne večeras, jednoglasnom odlukom lidera 27 država članica Unije, okupljenih u Evropskom savetu, neće doneti direktni boljitak građanima. „Kandidatura se ne maže na hleb“, rekoše nedavno Dragan Đilas i Rasim Ljajić, a sličnim tragom i Vojislav Koštunica, koji je na to dodao i priču o navodnoj „veleizdaji“ zbog Kosova.
U pravu su Đilas i Ljajić, a Koštunica, ako ne uzmemo za suviše ozbiljno epska preterivanja, ne greši kada naglašava neke ustupke Beograda u dijalogu s Prištinom. Ali, šta je alternativa? I, da li bi nam bilo bolje bez statusa kandidata?
Uspeh kandidature je neophodan, ako Srbija želi da napreduje ka članstvu u EU. Jednostavno, u tom procesu postoje formalne stepenice koje se moraju preći. Studija izvodljivosti je bila jedna, potpisivanje SSP druga, status treća, pregovori o pristupanju četvrta, a između njih niz manjih, prosečnom građaninu teško vidljivih. Nema preskakanja tih faza, niti njihovog zaobilaženja.
Kada se radi o formalnom pristupanju Uniji, skepsa u Srbiji, i unutar političke elite i među stanovništvom, sve je izraženija. U redu, neka bude da nećemo postati članica čak ni do kraja ove decenije. Neka bude da nikada nećemo ući u EU. Ali, zašto nam je Evropa bitna?
Nikada dovoljno da se ponovi – zbog nas samih. Želimo li vladavinu prava, uništenje sistemske korupcije, uređene saobraćajnice, čoveka dostojne bolnice? To su standardi ujedinjene Evrope, koje kroz proces pristupanja usvajamo. Formalni napredak u integracijama je neophodni motivator za usvajanje i primenu tih standarda. Bez statusa kandidata neće biti pregovora o ulasku. A ti pregovori nam donose non-stop evropski monitoring celokupnog sistema, državnog, društvenog, ekonomskog, i njegovog reformisanja, čime će ovdašnji vlastodršci konačno biti zaustavljeni u beskrupuloznom lažiranju stvarnosti.
Nema normalne, pristojne, civilizovane Srbije bez evropske integracije. Samim tim, nema je ni bez statusa kandidata. Kompromisi koji se pri tom čine, poput sporazuma o regionalnom predstavljanju Kosova i nadzora nad prelazima (granicom), cena su koju bismo u svakom slučaju platili, sa dobiti od približavanja Uniji ili bez nje. Ko u to ne veruje, neka se seti Slobodana Miloševića. Koje dobro bi nam kopiranje njegove politike donelo? Ma koliko ono bilo u rukavicama i ma šta nam „istočna braća“ nudila zauzvrat. Učimo iz prošlosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
