Strah od Arktika

A kad prirodne sile stvore ekstremnu situaciju, kao što je talas arktičkih hladnoća koji je upravo okupirao Evropu, odnoseći više stotina ljudskih života, pitanjem koliko je krhka savremena organizacija društva bavimo se svi – dok pokušavamo da dođemo do posla, ugrejemo stanove, izbegnemo prehladu, ili (ne) spremamo decu za školu.

Dok sumnjičavi u izjavi Petra Škundrića, premijerovog savetnika za energetiku, da se u glavnom gradu od 9. februara pa naredna tri dana očekuju temperature od minus 25, vide privilegovane informacije koju su predstavnici vlasti o naletu hladnoće imali pre građana, pa brzopotezno odlučili o zatvaranju škola i vrtića i uvođenju vanrednih mera, dotle zavejani iz opština južne i centralne Srbije, koji su već danima zahvaćeni narečenim „minusom“, ocenjuju da „Beograđani ne znaju šta znači prava zima“. A, na argument da je prestoničke komunalne službe „iznenadio sneg u februaru“, racionalniji odgovaraju da prestonica ume da bude blokirana i od osrednje jesenje kiše, i da nema tog velegrada na planeti u kome po zimi sve funkcioniše savršeno.

Najracionalniji su izgleda ipak oni – koji se broje hiljadama, što su i po sedam sati čekali napolju ispred Skupštine grada Beograda da se prijave za dobrovoljno čišćenje snega i dnevnicu od 1.600 dinara. Demonstrirali su uverenje da čovek stihiju ipak može da savlada, ali i da su u ovoj eri nezaposlenosti u Srbiji građani željni pristojno plaćenog posla, makar i u arktičkim uslovima.

Uzgred, pojavile su se i objašnjenja da je ekstremna zima nesvojstvena baš ovom podneblju, uzrokovana topljenjem leda na Arktiku usled zagađenja, koje je oslobodilo veliku količinu hladnoće. Tačno ili ne, dok traju hladni talas i vanredne okolnosti, svima nam kao glavno oružje protiv zime ostaje da se ponašamo racionalno i primereno okolnostima i da verujemo nadležnima i termometru.