Jedina stranka koja u proteklih nedelju dana nije održala nijednu sednicu svojih „organa“ jeste Srpska napredna stranka, apsolutni pobednik izbora 16. marta. A od brojnih partijskih zasedanja, to bi valjda trebalo da bude najvažnije.
Predsedništvo SNS će, prema najavama, utvrditi program i plan rada buduće vlade i Aleksandru Vučiću dati odrešene ruke za pregovore s potencijalnim koalicionim partnerima. SNS, potpuno sama, ima 133 mandata u novom sazivu Skupštine Srbije, a sa strankama sa svoje izborne liste 158 ukupno. Duboko svesni te matematike, naprednjaci poručuju da će u vladajuću koaliciju ući one partije koje prihvate njihov „program i plan“ i da tu nema kompromisa. Vučić, istovremeno, govori o potrebi širokog konsenzusa za reforme i, u tom kontekstu, najavljuje razgovore sa svima koji su prešli izborni cenzus, kao i da će u vlasti biti mesta za ljude koji nisu članovi SNS, kao i za nestranačke eksperte.
To je, u principu, pohvalno. Za istinski, dugoročan uspeh reformi što širi konsenzus je neophodan. Takođe, i pored navedene matematike, koja govori u prilog apsolutnoj premoći naprednjaka, za listu SNS i Vučića je 16. marta ipak glasao (tek) svaki četvrti punoletni građanin Srbije. To je dovoljno za suverenu političku dominaciju, nedovoljno da bi se smatralo konsenzualnom većinom. Pored sastavljanja što konkretnije reformske agende, bilo bi za celo društvo dobro da Predsedništvo SNS u obzir uzme i navedene činjenice.
Šta za to vreme rade ostali? Proteklih dana sednice predsedništava imali su, redom, URS, DSS, LDP, SPS i DS. Tema: „analiza rezultata izbora“, što je fraza iza koje stoje vrlo dinamična unutrašnja preispitivanja, borba za položaje ili odustajanje od njih, te definisanje buduće politike, što za one iznad cenzusa pre svega znači odnosa prema SNS, a za one ispod cenzusa kako preživeti. U najtežoj situaciji su LDP i URS, koji neće ući ni u Skupštinu Beograda, gde bi DSS da se dogovori sa SNS.
Nije mnogo lakše ni u DS, a bar za javnost najopuštenije deluju socijalisti. Uz izborni rezultat naprednjaka i odlazak Dinkića i Koštunice sa čela svojih stranaka i demokrate koje su jedva prešle cenzus, deluje da srpska politika ovih dana prolazi kroz transformaciju uporedivu samo sa stanjem posle 5. oktobra 2000. godine.
Bilo bi dobro, za demokratiju i toliko pominjane reforme u Srbiji, kada bi se količina pažnje i kritičnosti koju javnost sada ima prema nejakoj opoziciji što pre usmerila na vlast.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
