Svačim izazvane sankcije 1

Nepravedne, nehumane, zločinačke, genocidne. I, naravno, ničim izazvane.

Tako se o raznim međunarodnim sankcijama – evropskounijskim, američkim i onim Ujedinjenih nacija – protiv Srbije govorilo devedesetih godina prošlog veka. Vremena su se promenila, na svu sreću vladaju mir i stabilokratija koliko god potonja čamotinje donosila, pa su sankcije danas drugačije.

Nisu više „protiv čitavog srpskog naroda“, već su ciljane. Globalno su takve u modi, bilo da se uvode pojedincima u Belorusiji, Venecueli, Srbiji ili Bosni i Hercegovini. Takve su i američke kojima je ove nedelje zapretio predsednik Džozef Bajden.

U uredbi koju je Bajden potpisao navodi se da je korupcija na Zapadnom Balkanu pretnja po nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Država.

Ovaj hladan tuš može se tumačiti na razne načine, pa i kao ne nacionalni, već interes krupnog kapitala iz Amerike. Izveštavalo se da je prilikom nedavnog boravka američkog diplomate Metjua Palmera u Beogradu bilo reči i o Rio Tintu i da Amerika neće s blagonaklonošću gledati ako eksploatacija jadarita bude onemogućena. Ali u javnosti je prevladao stav prema kojem uredba pokazuje da se Amerika „vraća“ u naše krajeve i da gubi strpljenje sa onima koji ugrožavaju stabilnost i koje u najmanju ruku bije glas da su korumpirani.

Najviše ozlojeđenosti najavljenim sankcijama je, čini se, pokazao Milorad Dodik, a njegova vajkanja da Amerika ovde traži poslušnike najviše podsećaju na žalopojke srpske nacionalističke elite s kraja prošlog veka. Onda kada je Dodik bio mlada nada demokratije.

Danas je on već četiri godine na takozvanoj crnoj američkoj listi i u stalnom je konfliktu sa američkim diplomatama koje ne odobravaju njegove planove za razdruživanje Republike Srpske od ostatka BiH. Iako se u uredbi ne pominju imena, Dodik s pravom ima razloga da bude uznemiren, naročito nakon nedavnog imenovanja Kristijana Šmita – od kojeg se očekuje puno – za novog visokog predstavnika u BiH.

Sankcije su instrument moći što na svojoj koži mogu da potvrde oni koji su njima pogođeni. Ali su često i pokazatelj nemoći. Neki saradnik Aleksandra Lukašenka neće mnogo propatiti zato što mu Evropska unija ne dozvoljava da ide na more u Italiju, kao što se ni pojedinci na Balkanu neće mnogo potresti što ne mogu da putuju u SAD, dok god je njihova politička ili ekonomska moć netaknuta.

Za promene, međutim, bilo političke ili one u pravcu jačanja vladavine prava i čišćenja od korupcije, što ide pod ruku s prvima, sankcije nisu od velikog značaja. Promene mogu da donesu samo zapadnobalkanska društva sama, neće ih od večitih vladara osloboditi niko sa strane. Zato seirenje zbog sankcija nema smisla.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari