Svačim izazvane sankcije

Tako se o raznim međunarodnim sankcijama – evropskounijskim, američkim i onim Ujedinjenih nacija – protiv Srbije govorilo devedesetih godina prošlog veka. Vremena su se promenila, na svu sreću vladaju mir i stabilokratija koliko god potonja čamotinje donosila, pa su sankcije danas drugačije.

Nisu više „protiv čitavog srpskog naroda“, već su ciljane. Globalno su takve u modi, bilo da se uvode pojedincima u Belorusiji, Venecueli, Srbiji ili Bosni i Hercegovini. Takve su i američke kojima je ove nedelje zapretio predsednik Džozef Bajden.

U uredbi koju je Bajden potpisao navodi se da je korupcija na Zapadnom Balkanu pretnja po nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Država.

Ovaj hladan tuš može se tumačiti na razne načine, pa i kao ne nacionalni, već interes krupnog kapitala iz Amerike. Izveštavalo se da je prilikom nedavnog boravka američkog diplomate Metjua Palmera u Beogradu bilo reči i o Rio Tintu i da Amerika neće s blagonaklonošću gledati ako eksploatacija jadarita bude onemogućena. Ali u javnosti je prevladao stav prema kojem uredba pokazuje da se Amerika „vraća“ u naše krajeve i da gubi strpljenje sa onima koji ugrožavaju stabilnost i koje u najmanju ruku bije glas da su korumpirani.

Najviše ozlojeđenosti najavljenim sankcijama je, čini se, pokazao Milorad Dodik, a njegova vajkanja da Amerika ovde traži poslušnike najviše podsećaju na žalopojke srpske nacionalističke elite s kraja prošlog veka. Onda kada je Dodik bio mlada nada demokratije.

Danas je on već četiri godine na takozvanoj crnoj američkoj listi i u stalnom je konfliktu sa američkim diplomatama koje ne odobravaju njegove planove za razdruživanje Republike Srpske od ostatka BiH. Iako se u uredbi ne pominju imena, Dodik s pravom ima razloga da bude uznemiren, naročito nakon nedavnog imenovanja Kristijana Šmita – od kojeg se očekuje puno – za novog visokog predstavnika u BiH.

Sankcije su instrument moći što na svojoj koži mogu da potvrde oni koji su njima pogođeni. Ali su često i pokazatelj nemoći. Neki saradnik Aleksandra Lukašenka neće mnogo propatiti zato što mu Evropska unija ne dozvoljava da ide na more u Italiju, kao što se ni pojedinci na Balkanu neće mnogo potresti što ne mogu da putuju u SAD, dok god je njihova politička ili ekonomska moć netaknuta.

Za promene, međutim, bilo političke ili one u pravcu jačanja vladavine prava i čišćenja od korupcije, što ide pod ruku s prvima, sankcije nisu od velikog značaja. Promene mogu da donesu samo zapadnobalkanska društva sama, neće ih od večitih vladara osloboditi niko sa strane. Zato seirenje zbog sankcija nema smisla.