Svadba u Ohridu

Tu gorku ironiju izazvao je Zdravko Ponoš, lider pokreta Srbija centar, kada je briselski sastanak Vučića i Kurtija 27. februara, gde im je na stolu predočen francusko-nemački plan za Kosovo, nazvao „zarukama“.

„Kumovi koji su taj brak ugovorili neće tolerisati njihovo predomišljanje nakon svih obećanja koja su dobili i nakon svega što su uložili”, izjavio je Ponoš.

Bio je to najmanje osmi susret Vučića i Kurtija, moguće da bi, ukoliko se broje i formati poput samita Brdo-Brioni, taj broj bio i veći.

Kosovski ministar Besnik Bisljimi, takođe najavljuje veliku ceremoniju u Ohridu, čak možda i dolazak svih 27 premijera Evropske unije.

Mnogo je slojeva značenja koji obavijaju to političko venčanje Vučića i Kurtija, budući da će njihovi legitimiteti posle prihvatanja plana, što se u EU ne dovodi u pitanje, biti vrlo čvrsto povezani.

I to i u dobru, i u zlu, što bi se reklo, prilikom davanja venčanih zaveta.

Jedno od značenja asocira na Ohridski sporazum iz 2001, kojim je završen ratni sukob albanskih gerilskih snaga i makedonske vojske i policije, i kojim je zasnovana konstitutivnost albanskog naroda.

Drugo na Prespanski sporazum iz 2018. kojim je rešen spor sa Grčkom oko imena makedonske države, kojim je omogućeno članstvo Severene Makedonije u NATO, i potom otvaranje pregovora o članstvu u EU.

Treće, kojim se diči Kurti, jeste da je u Makedoniji, u Kumanovu, potpisan i sporazum kojim je završeno NATO bombardovanje Srbije i Crne Gore 1999.

Moglo bi se nabrajati i dalje, pominjati i davanja autokefalnosti MPC od strane patrijarha Porfirija, i ići u daleku prošlost.

Ali, svi ti uvidi, samo potvrđuju upravo tu činjenicu da je na sadašnjim liderima ogromna odgovornost stvaranja nove istorije.

Ima tumačenja da je Vučićeva kosovska politika doživela toliki slom, da to znači i slom srpske države kakvu poznajemo poslednjih 30 godina.

Ima i potpuno suprotnog optimizma da je na pomolu „normalizacija“ posle koje sledi „implementacija“ čiji su putevi još nejasni, ali svakako vode u Vučićev hvale vredan zaokret ka Zapadu.

Ima i opreza, da je taj zaokret samo prividni manevar kako bi se sačuvala poslovna „veza“ Vučićevog establišmenta sa ruskom vladajućom oligarhijom nauštrb Kosova.

Međutim, teško je ne primetiti očigledno – da suština sporazuma nije pravo Srbije nad Kosovom (Beogradu niko ne brani da veruje u to pravo, bilo to apsurdno ili ne), već ljudska prava Srba na Kosovu, koja bi trebalo da garantuje ZSO.

A u toj odbrani prava Srba na Kosovu Vučićeva politika zakazuje, jer prava nisu isto što i kontrola, a to ni medijsko pokrivanje ne može skroz da sakrije.