Poziv koji je Boris Tadić uputio liderima Srba iz regiona da dođu u Beograd, na redovni godišnji sastanak s njim, prošao je bez javnih reakcija u dotičnim sredinama, izuzev u Crnoj Gori. Ni Albanija, ni Hrvatska, ni Mađarska, ni Slovenija, ni Rumunija, ni Makedonija, ni – napokon – Bosna i Hercegovina, nisu imale da kažu ništa loše o tome što će se predstavnici srpskih zajednica iz tih zemalja naći danas sa predsednikom Srbije. U Podgorici, pretegle su, međutim, one reakcije koje okupljanje vide kao arhaičnu političku igru. Stari, opsesivni srpski hegemonizam.
To nije nova priča. Imate dežurne u Crnoj Gori koji se smesta javljaju na svaki potez slične vrste. Ima ih, takođe, koji u Tadiću vide ne novog Miloševića nego novog Garašanina. Strategija vlade Srbije o odnosu prema Srbima u regionu nazvana je, tako, Načertanijem broj dva. I iz Srbije pojedini ugledni krugovi stavljaju ozbiljne primedbe na tu politiku, poričući njen smisao u današnjim vremenima. U stvari, ta politika oličena u Tadiću (i njegovom savetniku Đorđeviću) nalazi se ovde između dve kritičke krajnosti: jedni je smatraju arogantnom, drugi bledom.
Sigurno i pod pritiskom takve atmosfere neki po prvi put pozvani ljudi iz vlasti odustali su. Predstavnici organizacija iz Crne Gore koje imaju taj inkriminisani prefiks „srpski“, najavljuju da se ipak neće ustručavati da dođu. Razgovaraće se inače o dobrosusedskoj saradnji i o jačanju položaja srpskih zajednica. (Ne, dakle, o stvaranju pete kolone!) Realni problemi Srba postoje, ovakvi ili onakvi, u gotovo svim gorespomenutim zemljama, i bilo bi neodgovorno zatvarati oči pred njima. Crna Gora, koja impresionira svojim brzim koracima u evroatlantskim integracijama, još nije ljudski ni otvorila svoje tzv. „srpsko pitanje“, pre svega kao pitanje ljudskih i građanskih prava. Htela-ne htela, to je čeka. Naravno, nije Srbija ta koja bi to trebalo da rešava umesto nje, osim, razume se, onog što spada matičnoj zemlji. A to je već evropski politički standard, koji nije izmišljen na Andrićevom vencu.
Jedan zbilja dobar Crnogorac, Branko Lukovac, vrlo apartno u ovoj gužvi izjavljuje da se trebamo kloniti paranoje, i da ne smemo u svemu što dolazi iz Beograda videti zaveru. Apeluje da se radi u dobroj veri. Možda je to i ključna poruka za ovu priliku. Za tu veru domaćin današnjeg susreta Tadić i nije tako slaba adresa. Išao je u Vukovar i Srebrenicu, izgovorio nacionalno izvinjenje svima, promoviše politiku lojalnosti Srba državama u kojima žive. Ako ne u nečem drugom u regionu, barem je u tome na korak ispred ostalih. Nevolja je šampiona, međutim, u tome što uvek moraju da pobeđuju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
