Tri dana nakon terorističkih napada u Parizu, srpski mediji i dalje veoma visoko „drže“ sve što je vezano za tragediju od petka trinaestog. Međutim, utisak je da su se ovog puta, u odnosu na prethodne slične napade, ili kada je reč o prirodnim stihijama, koje su odnosile brojne žrtve, srpski mediji mnogo više oslobodili stega konvencionalnosti i krenuli u veće korišćenje društvenih mreža.
To se pokazalo na sajtovima i portalima novinskih i TV kuća, pa su počev od prvih informacija sa lica mesta, prednjačile one ekipe koje su detaljno rešetale fejsbuk, tviter i foto mreže, i ubrzo ih plasirale. To se pokazalo jedino konkurentnim u brzom informisanju, u poređenju sa TV njuz stanicama, koje su reagovale u poznatom brejking njuz formatu, ili su pak, kao domaći TV B92 reagovali višečasovnim programom. Profesionalno gledano, obe forme zadovoljavaju sve zahteve čitaoca i gledaoca za brzinom i verodostojnosti, samo što su se u varijantama portala i sajtova one toliko brzo smenjivale, da je kod prosečnog konzumenta vesti bilo teško da to racionalno svari, pogotovo u kombinaciji sa nekim spekulacijama.
Stiglo se i do otvorene borbe za ekskluzivom, pa su vest o tome da je jedan od terorista prošao kroz Srbiju 7. oktobra, odnosno da je registrovan u Preševu, svojatali jedan sajt na albanskom u Srbiji i jedne dnevne novine, a zapravo je reč samo o dopuni i potvrdi informacije koja je prethodno plasirana iz Grčke. Slično se desilo i sa navodnim pomagačem terorista iz Crne Gore koji je pre napada uhapšen u Bavarskoj sa gomilom oružja, zbog koje je reagovalo i crnogorsko ministarstvo unutrašnjih poslova. Dakle, nije lov na senzaciju viška bio domaći specijalitet, nego je krenuo upravo iz Evrope, a naši mediji su pokušavali samo da se „prikače“.
Naravno standardi u praćenju ovakvih događaja su poznati i uglavnom poštovani u zemljama EU. Kod nas je to bilo neuporedivo: programska šema je zakon, pa su nakon izveštavanja o tragediji, čak i TV stanice sa nacionalnom frekvencijom prelazili na svoj vrišteći ili spavajući rijaliti, ili su puštale estradne popevke da se vrte po ceo dan. Život ide dalje, rekli bi oni, jer formalno nije proglašen dan žalosti. Granice dobrog ukusa su ipak stvar van državnih regula i pitanje je da li oni, kojima je do Pariza bilo kao do sedme rupe na svirali, misle uopšte o svom biznisu kako treba, ili se njihova mera završava sa dodvoravanjem režimu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
