Tramp, Bajden i usamljeni Vučić

Veliko je pitanje šta ta promena donosi na Balkanu, pre svega za Vučića, budući da je on neposredno i jako učestvovao u Trampovoj kampanji za drugi mandat, završenoj neuspehom.

Polako se otvara pitanje da li će Vučiću pobedu na izborima 3. aprila 2022. čestitati Bajden, ili pak izraziti sumnju u valjanost glasanja.

Svi koji u javnom životu Srbije sebe svrstavaju na opozicionu stranu, a kukaju zašto je lider opozicione SSP Đilas otišao u Stejt department, pokazuju nerazumevanje politike. U najmanju ruku nerazumevanje, mada bi se to moglo opisati i nekim težim i grubljim režima, ali primerenijim istini.

Vođa opozicije u Srbiji, a to je nesporno Đilas, voleli ga ili ga mrzeli, već i zbog načina na koji režim uzmiče od njega kao glavnog protivnika, krijući to besmislenim napadima, mora da ima spoljnu podršku. Na kom god nivou da bude u prilici opozicija da preuzme vlast, ili deo vlasti – makar u nekoj opštini, ako ne u Beogradu, moraće da ima i spoljnu priznatost. I opozicioni rezultat mora da bude potvrđen spolja, naročito zato što od 2016. Vučićeva vlast ni u jednoj opštinici, mesnoj zajednici ili bilo gde, nije htela da protivniku česitita makar i na najsitnijoj pobedi ili uspešnom rezultatu. Jedini put poslednjih godina kada su o protivniku rekli nešto neutralno, jeste kada su istakli da je Saša Paunović mirno prihvatio poraz u Paraćinu.

Sam Vučić je dosad imao ogroman prestiž na spoljnom planu, neuporediv sa bilo kim drugim političarem, maltene ne samo u Srbiji, nego i u drugim balkanskim zemljama.

Stoga su ga dva vezana događaja vremenski, mada ne mora da znači i politički, prilično potresla: Đilasov prijem u Vašingtonu, kao i konačno pismo nekolicine kongresmena demokrata. U pismu se, u skladu sa tim što je obnovljena predsednička uredba iz 2001. o sankcijama, nagoveštava mogućnost da kaznene mere budu uvedene protiv korumpiranih (ilegalna nabavka respiratora) i kršitelja medijskih sloboda.

Drugi opozicionar po snazi iza Đilasa, Vuk Jeremić, kao bivši ministar spoljnih poslova, protumačio je da pismo nije tek pisanja radi, da su moguće sankcije (zaleđivanje imovine u inostranstvu) protiv određenih ljudi iz Vučićevog najbližeg okruženja (Željko Mitrović, a možda i Bratislav Gašić).

Da sama reč sankcije uznemirava Vučićevo okruženje mnogo više od pominjanja izbora, dokazuje ponašanje Marka Đurića. Ovaj naš ambasador u Vašingtonu da bi pokazao da nešto radi, morao je svim članovima Kongresa (538) da pošalje pismo i broš – Natalijinu ramondu. Šta je još spreman da ponudi, možemo da zamislimo.