Da smrt nije isuviše ozbiljna stvar, bilo bi umesno reći da je „komedijant slučaj“ udesio da u tri dana sa životne scene odu tri izuzetne ličnosti: fotoreporter Ivo Eterović, profesor Mihailo Đurić i poslednji premijer SFRJ Ante Marković. Nisu imali ništa zajedničko, osim što su sva trojica bili veličine jedne epohe. Bavili su se različitim poslovima, imali različite sudbine, ubirali različite plodove svojih postupaka, ali su sva trojica za života postali autoriteti koje niko ne osporava.
Eterović je bio šarmantni Mediteranac u Beogradu, majstor fotografije vanserijskog formata. Jasno je da tadašnjem vrhovnom konzumentu svega što je najvrednije – maršalu Titu, nije mogao promaći. Eterović je postao dvorski fotoreporter Brozovih, što bi – da je neki drugi fotoreporter u pitanju – moglo biti predmet podsmeha, ali u njegovom slučaju nije. Otvoren i nekonvencionalan, on je službu na „dvoru“ i odnose sa vladajućim parom učinio posebnim. Postao je prijatelj kuće Broz, o čemu se nije ustručavao da govori ni onda kada pokojni predsednik i njegova živa udovica više nisu bili in. Nekima je to bilo ideološki anahrono, a Eterović za to nije mario.
Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Mihailo Đurić bio je nepotkupljivi intelektualac. Nije odstupao od svojih ubeđenja ni onda kada je za to trebalo platiti visoku cenu. Početkom sedamdesetih, kao pravnik i teoretičar, bio je ubeđen da ustavna reforma neće izaći na dobro i o tome javno progovorio. Režim ga je osudio na kaznu zatvora, a zatim je usledila skoro dvodecenijska izopštenost. Intelektualni i moralni kredibilitet profesora Đurića pri tom ne da nije umanjen, nego je postajao veći.
A onda je stigla vest o odlasku nesuđenog reformatora Jugoslavije Ante Markovića. Inženjer po struci, sa iskustvom stečenim na rukovodećim poslovima u privredi i politici, Marković je u zrelim godinama došao na mesto premijera. Fleksibilniji od tvrdih ideologa, Marković je inženjerskim umom shvatio da društveni projekat treba menjati. Pokušao je da socijalizam oslobodi ideoloških barijera i limita, imao je mnogo simpatizera i kod kuće i u svetu, ali pravu podršku nije imao. Svet nije dao pare, udruženi nacionalisti svih jugoslovenskih republika jedni za drugim dizali su ruke od zajedničke države, a ni birači nisu odoleli zovu nacionalnih truba. Pokušaj Markovića da sa svojom strankom krene u pluralističku reintegraciju Jugoslavije nije uspeo. Kako to već biva, u narodnoj mitologizaciji prošlosti ostale plate od 1000. do 2.000 i više maraka, na lako dostupnu belu i drugu tehniku, na slobodna i jeftina putovanja po svetu.
Ante Marković je bio pripadnik jugoslovenske vladajuće političke klase, Mihailo Đurić opoziciono nastrojeni kritičar režima, Ivo Eterović slikar socijalističkih uspeha i glamura. Tri različite uloge i sudbine, i tri nesporne veličine. I to je svojevrsni pokazatelj zanimljivosti i kontradiktornosti epohe u kojoj su živela ova tri čoveka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
