Tužbe i politika

Prvo, Hrvatska nema razloga da bude popustljiva prema Srbiji otkako je postala članica Evropske unije. S obzirom na noviju istoriju odnosa Hrvatske i Srbije i nerešena sporna pitanja koja se vuku iz ratnog vremena, Zagreb bi radio u korist sopstvene štete kada ne bi iskoristio svoje preimućstvo da u nalaženju rešenja za sebe izvuče najviše što može.

Drugo, za Hrvatsku istorijska integracija u Uniju hrvatskim građanima nije donela posebnu radost, u smislu neispunjenih očekivanja o ekonomskom procvatu; istovremeno, mnogim građanima Hrvatske snažnija su sećanja na rat nego na ulazak u EU, kao krunu napretka susedne države od sticanja nezavisnosti. Dakle, da su Pusićeva i Vučić u Beogradu obnarodovali radosne vesti, u Hrvatskoj bi najpre zavladali muk i neverica, a potom… Realno je pretpostaviti da bi ulični izlivi nezadovoljstva bili mnogo snažniji nego oni organizovani protiv uvođenja ćirilično-latiničnih tabli na javnim ustanovama.

Treće, a neko bi rekao „ne i najmanje važno“, Hrvatska ističe da, što se nje tiče, Srbija nije „ispunila uslove“ za povlačenje tužbe, pošto navodno nije dostavila podatke o razrešenju sudbine u ratu nestalih osoba.

Kako je nedavno Danasu sugerisao čuveni hrvatski advokat Nobilo, u Zagrebu se još nisu stekli politički uslovi za povlačenje tužbe. To konkretno znači da aktuelna Milanovićeva vlada, kao, uostalom, i svaka druga „normalna“ vlada bilo gde u svetu, čeka pravi trenutak da učini nešto nepopularno. Pošto su tužbe za genocid izuzetno osetljivo pitanje koje može da vaskrsne i upokojene desničarske alternative, taj trenutak se možda nikada neće ni dogoditi.

Na Pusićevoj, Vučiću i ostalim zvaničnicima je da raspravu koja će u Hagu uskoro početi ograniče na sud, kako je ministarka sama istakla, odnosno da ne dozvole da se „loša atmosfera“ prelije na aktuelne odnose. Odgovornost je, dodali bismo i, i na medijima koji će o suđenju izveštavati. Dosadašnje iskustvo ne nudi previše razloga za optimizam u tom smislu.