U Briselu, posle Vidovdana

Sada je već nešto izvesnije da je suština zapleta u onome što se u politikologiji naziva proizvodnja pristanka, to jest u pripremi građana da podrže političke odluke, za koje je vlast potpuno svesna da ih mora doneti. I da same po sebi, te odluke nisu popularne. Reč je pre svega o zaokruživanju Zajednice srpskih opština, ili onome što mediji zovu Briselom 2, odnosno sporazumom Beograda i Prištine, koji vodi ka konačnom aktu o normalizaciji. Na drugom mestu, reč je o prisustvu premijera Vučića memorijalnom skupu u Srebrenici 11. jula, kojim simbolično mora da dokaže privrženost regionalnoj stabilnosti. Obe stvari dovode se u vezu sa ingerencijama srpskih entiteta – Republike Srpske i ZSO u balkanskoj konstelaciji.

ZSO, uprkos intenzivnoj propagandi Samoopredeljenja u Prištini, nije i ne može biti nova „Republika Srpska“, jer je kosovska politička realnost sasvim drugačija. Pomenimo to da je rat odavno završen, organi vlasti u Prištini konstituisani, a briselski proces nešto sasvim drugo u odnosu na bazu Rajt-Paterson u Ohaju, gde je sklopljen „Dejton“. Tako da kosovsko društvo, ukoliko hoće da opravda silnu energiju međunarodne zajednice uloženu u njegov razvoj poslednjih 15 godina, mora da prihvati neku vrstu srpske autonomije. Ukoliko pak takve spremnosti nema, nesumnjivo da međunarodna zajednica ima načina da je proizvede. A na meru te spremnosti uticaće svakako i srpski pregovarači. Koliko je njihovo političko umeće i čvrstina, teško je pak reći, pošto Beograd nastoji iz petnih žila da pitanje ZSO predstavi javnosti u paketu sa ekonomskom podelom energetskog potencijala jezera Gazivode i telekomunikacionih resursa.

Ne razjašnjavajući pritom ideju iskazanu tokom marta, kada je u prvi plan gurnuta Trepča, iako se pregovaralo o pravosuđu, da li će ZSO kao pravno lice imati vlasnički ulog, ili deo akcija, u delu postrojenja koje Srbija i dalje smatra vlasništvom EPS ili Telekoma. Neko od mogućih rešenja nagovešteno je mogućnošću osnivanja sestrinskih kompanija, ali dalje bez razrade. Doduše, detalji se možda izbegavaju i iz potpuno taktičkih razloga – vazda u zavere uverena desnica, mesecima tvrdi da je sve unapred dogovoreno, da pozivni broj znači priznanje Kosova, da su poklonjene „naše Gazivode“, i slično, što već decenijama slušamo, u različitim okolnostima. Ali, kada 50 hiljada ljudi na dočeku mladih fudbalera usred Beograda skandira „Kosovo je srce Srbije“, to jeste argument za vlast da detalje razgovora do poslednjeg trenutka drži u tajnosti.