U sazvežđu pobednika

Istini za volju, Fest u novom milenijumu osmislio je jedan, ali vredan i osoben takmičarski program „Evropa van Evrope“ sa, uslovno rečeno, filmovima onih zemalja koje tradicijom jesu Evropa ali ne pripadaju užem pojmu Evropske unije u političkom smislu, ili čak ni Evropi teritorijalno (pa su tako često među ovim filmovima bili oni iz Izraela, na primer). Međutim, najverovatnije iz ekonomskih razloga (jer više nije bilo sredstava za novčani deo nagrade), ali i zato što se ta „Evropa van Evrope“ sve više sužava, program je, nažalost, prestao da postoji. Isto se dogodilo i sa ambiciozno zamišljenim i u početku dobro realizovanim tzv. industri delom Festa B2B, na kojem su se ugovarali i započinjali novi projekti potpomognuti takođe novcem koji je dodeljivao Fest. Taj deo festivala sada je ponovo tu, a takmičarski, iako brojno jednak ako ne i manji od revijalnog, postao je značajniji, odnosno ulozi i očekivanja su veći. Jer, stvar prestiža bila je uopšte prikazati domaći film najpre na Festu, a sada se taj film i takmiči i to u više kategorija. Sve se odigrava više-manje početkom kalendarske godine, pa bi eventualne nagrade mogle (slično kao u slučaju Oskara) da znače dobar start nekog filma i sigurniju distribuciju. Takođe, možda će nagrade vratiti na ovaj festival više inostranih gostiju, kao u neka srećnija i lepša vremena.

S druge strane, atribut nacionalnih, što će reći i najznačajnijih manifestacija ovoga tipa, pretenduju da osvoje nekoliki festivali – od Cinema City-ja u Novom Sadu, preko Sofesta, Festivala scenarija u Vrnjačkoj Banji do Filmskih susreta u Nišu. Svoj značaj pritom pokušavaju da utvrde visinom nagrade, što je u vremenima oskudice posebno teško. Kako će stvari stajati sa Festom po tom pitanju, tj. da li će se filmadžije samo zakititi statuetom Beogradskog pobednika ili dobiti i sredstva dovoljna makar za razvoj nekog budućeg scenarija, ostaje da se vidi.