Strane direktne investicije u prva tri meseca ove godine su za četvrtinu ili 140 miliona evra bile manje nego u prva tri meseca prošle godine.
Uz sve budžetske podsticaje na koje strane kompanije mogu da računaju, uz političku stabilnost koja u Srbiji znači već petogodišnju vlast jedne partije ili još preciznije vlast jednog čoveka, makroekonomsku stabilnost oličenu u niskoj inflaciji i skoro fiksnom deviznom kursu strani investitori su ipak smanjili ulaganja.
Oni koji su već ranije počeli da rade sada već uveliko iznose profit (reinvestirana dobit u prvom kvartalu bila je 77 miliona evra manja nego prošle godine), a novih nema u dovoljnoj meri da te odlive nadomeste. Možda bi, da su čitali radove čuvenog slovenačkog ekonomiste Jože Mencingera, naši političari znali za štetne aspekte sa kojima se zemlje domaćini susreću nakon početnih pozitivnih efekata stranih investicija i za notornu činjenicu da strani kapital nikoga nije razvio.
Prvi efekat je da dugoročno zemlja koja je prodala svoje kapacitete ima odliv novca iz zemlje. Uprkos boljem stanju u platnom bilansu pošto su to uglavnom izvozne kompanije koje ovde samo koriste jeftinu radnu snagu, njihov neto efekat je skroman. One uglavnom uvoze delove ili sirovine, ovde ih sklapaju i liferuju dalje trudeći se da što manje poreza plate ovde. Ovo nije nikakva karakteristika Srbije, već princip funkcionisanja stranih investitora, posebno onih koje privlače kratkoročne subvencije.
Drugi problem je što na priliv stranih investicija ne možete da se oslonite. Srbija već dugo nije imala tako podsticajno okruženje sa strane investitore, poboljšanje kreditnog rejtinga, pohvale MMF-a i Svetske banke, a opet njih nema (bar ne u meri u kojoj ih očekujemo). Da li zato što je neka druga zemlja u razvoju u kojoj ne radi pravosuđe, gde se ugovori ne poštuju, a nema države da zaštiti privatnu imovinu ponudila veće subvencije ili zato što se u regionu ispaljuju ratnohuškačke parole koje odvraćaju poslovne ljude ili zbog nekog trećeg razloga na koji nemamo baš nikakvog uticaja.
Strane direktne investicije od dve milijarde evra prošle godine dostigle su nivo od pet odsto BDP-a i prema mišljenju ekonomista udarile su u plafon. Sada je vreme da se konačno napravi okruženje, pre svega pravna država u kojoj će domaće firme investirati bez straha da njihov biznis neće zapasti za oko nekom političkom ili kriminalnom (najčešće oboje) moćniku i da država konačno uradi svoj deo posla sa izgradnjom infrastrukture, recimo da posle 15 godina završi famozni Koridor 10.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
